У суботу 15. септембра с почетком у 20 часова, отвара се изложба 57. Октобарског салона под називом Чудо какофоније. У пет простора, за шест недеља – 72 уметника ће истакнути изузетну разноликост савремене светске уметничке продукције, како на плану садржаја тако и у домену коришћених материјала, подлога, техника и језика. Уметници свих генерација, различитог порекла и сензибилитета, почев од Ларија Бела, Ероа, Анселма Кифера, Жан-Жака Лебела, Јоко Оно, Владимира Величковића или Душана Оташевића, уметника активних од шездесетих година, па све до Атине Пападопулос, Дарје Бајагић, Маје Ђорђевић, Јелене Мијић, Паула Нимера Пежоте, Хане Вајнбергер или Урбана Целвегера, најновијих представника актуелне сцене, као и афирмисани уметници, као што су Синди Шерман, Цао Феј, Ромуалд Хазум, Фабрис Ибер, Бјарн Мелгор, Такаши Мураками, Хелен Мартен, Торбјерн Редланд, Том Сакс,  Аника Ји – свако на свој начин представља део какофоније уметности, вишегласја које ће бити изложено у различитим изложбеним просторима.

У данашње време, у свету уметности не постоји доминантан покрет или сцена повезана с одређеним географским центром, стару, вертикалну хијерархију заменила је хоризонтална структура чији је центар свугде и нигде. У том глобалном простору, мултифокалном и постављеном по принципу једнакости, све праксе, жанрови, стилови и дискурси коегзистирају, хране се локалном културом и стварношћу као упориштима и спољним изворима инспирације.

Ново издање Октобарског салона је без принудног тематског или формалног концепта, замишљено као какофонијска експлозија различитих дела, често хибридних, која се слободно шире и смењују у изложбеним просторима. Уметници се вреднују због оног што они суштински јесу. Није им било задато ништа осим да предложе дело или више дела која су карактеристична за њихов рад, у датом простору. Стога скуп одабраних визуелних и скулпторских радова покрива широко поље пракси, као што су цртеж (Габријела Фридриксдотир, Бјарн Мелгорд, Урбан Целвегер…), сликарство (Ђје Цуеј, Тијана Којић, Казуми Накамура…), фотографија (Марија Ћалић, Тобјерн Редланд…), скулптура (Нина Ивановић, Магали Ројс…), рељеф (Вук Ћук), колаж (Оља Кројтор), асамблаж (Душан Оташевић, Том Сакс…), видео (Тобијас Мадисон, Раденко Милак, Катарина Здјелар…), звучна инсталација (Хана Вајнбергер), интерактивни радови (Олафур Елијасон), инсталација (Лидија Делић, Ева Котјаткова и Доминик Ланг, Давид Маљковић…), уметност енвајорнмента (Памела Розенкранц), перформанс (Алекс Бачински-Џенкинс, Дона Кукама, Ана Првачки…), партиципативна уметност (Јоко Оно, Мари-Анж Гијмино) или директна информатичка симулација (Ијан Ченг).

Питања памћења и идентитета заузимају централно место у радовима више уметника. Чихару Шиота, на пример, користи материјале који се традиционално повезују с феминизмом; Сумакши Синг обликује крхке морске и ботаничке врсте од црног веза, да би одала пошту мајци; Динео Сеше Бопапе, истражује афрички идентитет у видео раду који структурише око игре одсуства и присуства. Фабрис Ибер на платну афирмише свој многоструки и променљиви идентитет; Том Сакс доноси нам такође аутопортрет са својом витрином и збирком ракета, које га фасцинирају и којима даје имена култних личности; у свом раду Елика Хедајат поступком који је докумен-таристички и политички, сучељава две генерације мушкараца у савременом Ирану. Стање, конструкција и представљање жене, у центру су интересовања уметница Дарје Бајагић, Јоко Оно; истражујући своје архиве, Синди Шерман прилаже серију стереотипа о женама који циркулишу на интернету, у уметности, на филму, телевизији и у штампи у новим фотомонтажама; у свом перформансу Марта Јовановић доводи у питање каноне лепоте; женска фигура је на централном месту и на хумористичким сликама Маје Ђорђевић која бележи детињасте сцене пуне живота, вођена естетиком видео-игре, као и у слици-колажу њеног колеге Ероа, посвећеном Силвер Сејбл, хиперсексуализованој и ратоборној суперхероини из стрипа.

Природа и непосредно окружење је већ дуго инспирација за Хелгјија Торгјилса Фриђонсона или радове уметница Хемали Бута, Фернанде Гомез или Мари-Анж Гијмино, које манипулацијом и трансформацијом елемената из свог окружења сугеришу нови однос према свету и другима. Агњешка Полска видео-анимацијом са антропоморфизованим сунцем коментарише еколошке проблеме и нестабилну политичку ситуацију у свету; Памела Розенкранц, са своје стране, урања посетиоца у простор својом светлосном инсталацијом упућујући на животну околину и проблеме загађења.

„Октобарски салон замишљен је као велики празник разноликости, као тачка сусрета различитих сензибилитета, различитих уметничких израза, различитих универзума. Уметност улепшава, узбуђује, забавља, умирује, учи, сведочи, објашњава, приповеда, предвиђа, узбуњује, изненађује, преиспитује, опомиње, оспорава, узнемирује, проблематизује, изазива, открива, експериментише, сања, делује. Омогућава нам да заронимо у себе… и да изађемо из себе. Најзад, чини живот занимљивијим и богатијим, дајући нам да искусимо чудо какофоније чији је одблесак и израз.“ (Одломак из уводног есеја за каталог 57. Октобарског салона, кустоса Данијел Кваран и Гунара Кварана)

Радно време галеријских простора:

Културни центар Београда, Музеј града Београда, Галерија Ремонт, Уметнички простор У10 уторак – недеља 12:00 – 20:00

*Српска академија науке и уметности (САНУ)

уторак, среда, петак, субота, недеља 10:00 – 21:00; четвртак 11:00 – 16:00