Ништавило
jeднoкaнaлнa видeo-инстaлaциja
HD пројекција на кружној површини
1’45” у континуитету, без звука
едиција: 1/5
2013.

Видео-инсталација Ништавило представља специфичан видео-амбијент где у мрачном простору пoсмaтрaч нaилaзи нa кoмeшajућу тaмну пoвршину, кoja спорим кружним крeтaњeм делује као да га увлачи у своју масу. Кружнa и врeлa пoвршинa кaтрaнa, кoja ефектом огледала рeфлeктуje oкoлни прoстoр, снимaнa из близинe, успoрeнo прojeктoвaнa, својим одразом скoрo дa прикривa тeшку, лeпљиву, врелу, густу мaтeриjу испoд пoвршинe.

Рад Ништавило, те и уметничка пракса Анице Вучетић, испољава различите унутрашње процесе уметнице, који су измештени из реалности у којима су били произведени. Алегоријски садржај овог рада има корене у ауторкином бављењу јунгијанском психологијом, иако у ствари преноси дубоко лична значења. Излагачки простор често је за Аницу Вучетић мера, граница и метафора менталних процеса, као и снова, сећања и жеља. Ништавило изгледа као вртлог течности, тамније и гушће од воде. Он је, у непрекидном понављању, пројектован на кружну површину с којом се посетилац суочава у потпуно замраченом простору. Окреће се полако, на хипнотишући начин, и, пошто има димензије веће од људских, производи учинак увлачења посматрача у неку другу реалност. То није илузионизам – у ту другу реалност не може се продрети погледом, већ се она може само евоцирати у сећању посматрача. Инсталација делује и као визуализација мрачног хаотичног психичког стања, које су алхемисти звали нигредо, а које у мистичкој литератури има пандан у тамној ноћи душе, а у митологији у силаску у подземни свет.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-378/16.11.2016.
Инвентарски број: 1455
Фото: квадрат из видео-инсталације

Избор библиографије:
Anica Vučetić: Pad, 6.09 – 20.10.2013, tekst Stevana Vukovića, katalog samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, 2013.

О АУТОРКИ:

Аница Вучетић (1962, Београд, Србија) дипломирала је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1986. године, а магистрирала 1989. године. Има статус самосталног уметника од 1986. године. Бави се видео-инсталацијама и видео-амбијентима. Излагала је на тридесет пет самосталних изложби у Београду, Сарајеву, Чачку, Вршцу, Новом Саду, Пожеги; у Музеју савремене уметности Универзитета у Сао Паолу, музеју Лудвиг Форум за интернационалну уметност у Ахену, Кубанском институту за уметност и филмску индустрију у Хавани, Музеју Републике Српске у Бањалуци, Салону Ротовж у Марибору, Рашкој, Сопоту, Перјаничком дому у Подгорици… као и на многим групним изложбама и међународним манифестацијама у земљи и свету (Босна и Херцеговина, Словенија, Хрватска, Црна Гора, Француска, Немачка, Шпанија, Холандија, Белгија, САД, Русија, Италија, Португал, Велика Британија, Чешка, Македонија, Грчка, Јапан, Канада, Шведска, Данска, итд.). Добитница је највећих стручних признања у области савремене визуелне уметности: Награда 23. Меморијала Надежда Петровић и Награда публике на 23. Меморијалу Надежда Петровић у Чачку (2005), Гран-при на 9. Међународном бијеналу уметности у Горњем Милановцу и Политикина награда из Фонда Владислав Рибникар у Београду (2008).