Threadwork
група објеката на столу, вештачка кожа, калеми филаментног конца, 20 ножева
90 цм х 120 цм х70 цм
2008–2012.
„Рад Threadwork [Намотавање] настао је из покушаја да се одговори на питања: шта ја радим, шта ми, људи, радимо, да ли постоји и која је најсадржајнија заједничка одредница наших активности. Како објаснити себе себи, али и другоме посредством онога што радимо. Заједнички именитељ ових делатности најчешће је имао неуротичан карактер: бесконачно понављање неуспешних, бесмислених процедура. Није новина да је у свету нешто погрешно и да ми учествујемо у умножавању те грешке.”
Учествовала је на изложбама 44. и 45. Октобарског салона.
„Инсталацију чини мноштво ножева чија су сечива обмотана бројним слојевима црвеног конца различитих нијанси црвене боје. Слојеви конца су дебели, прекривају понекад цео нож, а не само оштрицу, постајући аутономне апстрактне форме, које остају везане за калемове. Понегде је и пар ножева повезан црвеним нитима откривајући нам свој однос. Сведоци смо прекинутог процеса, као да се оно што је битно већ одиграло, а ми само видимо трагове догађаја: необичан инструментаријум ручног рада. Амбивалентност форми и односа чини да не можемо да одредимо смер одвијања овог процеса: да ли се оштрице откривају и враћају својој намени, или је у питању укидање функције сечиву. Не постоји тачан одговор. Површина стола с одложеним објектима је попут позорнице, коју су учесници, након представе, напустили. Настали објекти су само последица; средиште рада је у перформативном процесу који је претходио. Функција предмета и његова употребна вредност бивају потиснути у корист чистог естетског доживљаја, али и даље говоре: алатка, оштрица ножа, то је увек изазов да се делује против.
Процес којим сам дошла до форме објеката који чине овај рад дуготрајан је и деликатан. Покрет намотавања/одмотавања често опасно приближава оштрицу сечива кожи, повреде су неминовне, па ипак не одустајем. Покрети су скоро хипнотички и ритуални, заводљиви и опасни, иако репетитивни, никада нису механички, увек су праћени дубоком концентрацијом на оно што се ради. То су моје две руке: једна прецизно исцртава осетљиво ткиво црвеним концем, друга наоружана ножем, понекад оштрицом направи цртеж на надланици. Настали објекти иако упућују на процес, мало нам говоре о ризику којем је рука била изложена, као траг остаје лепота предмета без функције.
Оливера Парлић Карајанковић
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-382/16.11.2016.
Инвентарски број: 1450
Фото: Љубазношћу уметнице, поставка Колекција деценија у Панчеву, Тања Дробњак
О АУТОРУ:
Оливера Парлић Карајанковић (1971, Београд, Србија) завршила је студије вајарства на Факултету ликовних уметности у Београду 1997. године, а 2000. године магистрирала на истом факултету. Докторски уметнички пројекат Ерос немогућих сусрета, скулптуралне форме постварених осећања, одбранила је 2014. године на Факултету ликовних уметности у Београду. Од 2005. године ради као асистент на Вајарском одсеку ФЛУ у Београду, тренутно у звању ванредног професора.
Излаже од 1997. године у земљи и иностранству. Поред бројних самосталних изложби, излагала је и на Октобарском салону 2003. и 2005. године. Учествовала је у пројекту (Out) Института за уметност у јавном простору Штајерске, у Грацу у Аустрији, у оквиру Штајерске јесени 2009. Године 2017. у оквиру изложбе Voyage – journey through Serbian contemporary art представља свој рад у China Art Museum у Шангају. Учесница је уметничких резиденцијалних програма у Ечки и Јаловику, Међународне уметничке колоније Terra у Кикинди, Air Hotel Pupik у Аустрији, Вајарске колоније Ада на Ади Циганлији, ликовних колонија Сићево и Власина, смотре Мермер и звуци.
У јавном простору, на Ади Циганлији има постављену скулптуру Чун-Пун. Добитница је награде ФЛУ за портрет и Награде Сретен Стојановић, вајар.
Значајан део уметничког ангажмана остварује и у оквиру Независне уметничке асоцијације Трећи Београд, од оснивања 2010. године.