Тачке ослонца
акрилик, графит и сребрни пигменти на натрон папиру 350 гр
480 цм x 300 цм
2013.

Стваралаштво Перице Донкова дефинише се у оквирима неоенформела, објашњеног као „сликарство знака, геста и материје, по други пут” – таласа шире југословенске сцене који се јавио током осамдесетих година прошлог века, а којег карактерише изразита нефигуралност и заснованост на сликарској материји. Његов рад заснива се на идеји да стваралаштво представља артикулацију егзистенцијалних тегоба и да уметност може пружити индивидуално духовно склониште од цивилизацијског суноврата. Нужним, али не и драстичним променама ликовног израза, уз константну склоност ка монументалним форматима, Донков почетком 21. века редукује употребу боје на црну, белу и оловно сиву, увек остајући у пољу визуелности лишене нарације, мотива и предметности.

Рад који се налази у Колекцији Октобарског салона представља покушај да се заснује простор слике одређен тачкама ослонца. Тај простор формиран је хоризонталама и вертикалама без одређеног шаблона, које дају оријентацију хаотичној хомогености и одређену врсту сакралности. Та сакралност, поред монументалних димензија, постигнута је и наглашеним издвајањем широког вертикалног сребрног поља које се истиче у односу на тамни фонт слике. Вертикала, својим симболичким вредностима, представља главни конструктивни принцип у процесу сакрализације простора, у овом случају простора слике. Она симболише еволуцију духа, постајући стуб, тј. тачка ослонца духовне промене код појединца. Ова сакралност не сагледава се нужно у хришћанском кључу, већ отвара врата контемплативности на општецивилизацијском нивоу. „Стварам склониште, лични простор за молитве угрожене јединке која спознаје и супротставља се бесмислу. Моји радови јесу иконе верујућег у постојање, трајање и надмоћ духовног над материјалним.” (Перица Донков)

Ако кренемо од тога да нереференцијално сликарство произилази из контемплације, онда сликарство Перице Донкова представља директну реакцију, његово сећање и поимање света који га окружује. Рад има комуникативан потенцијал, јер својом ликовношћу која полази од материјалног, апстрахује емоције и интелект у поље контемплације и позива на измештање посматрача у сегменте духовног и нематеријалног. Иако тамна по колориту, слика не представља песимистичан поглед уметника на свет, већ напротив, према његовим речима, отвара поља неког новог хуманизма. 

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-379/16.11.2016.
Инвентарски број: 1454
Фото: Љубазношћу уметника

Избор библиографије:
Perica Donkov, izložbeni katalog br.52 (KG), 11.IV – 6.V 2019. Milica Todorović, autorka teksta. Galerija RIMA, Kragujevac.
Mileta Prodanović, Perica Donkov: Slika kao sklonište / A Picture as a Shelter. Prilozi: Ješa Denegri i Danijela Purešević. Prevod Novica Petrović. Beograd: Fondacija Vujičić kolekcija, 2015.
Милица Тодоровић, Перица Донков РАДОВИ 2016–2019. Издање Народне библотеке „Стеван Сремац”, Ниш, 2020. (монографија у припреми за штампу)
http://www.politika.rs/scc/clanak/16318/ и http://www.politika.rs/sr/clanak/445563/Politikina-nagrada-za-najbolju-izlozbu-Perici-Donkov (приступљено 2.априла 2020)

О АУТОРУ:

Перица Донков (1956, Мазгош, Србија). Дипломирао је 1981, а магистрирао 1984. године на Одсеку за сликарство Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професора Раденка Мишевића. Од 1983. године члан је УЛУС-а у статусу слободног, а потом истакнутог уметника, а од 2018. године члан је Савета САНУ, Огранка у Нишу. Добитник је 15 националних награда за сликарство, почевши од студентске награде ФЛУ 1980. и награде Универзитета уметности 1981, затим награде Галерије „Надежда Петровић” 1984, „Ђорђе Крстић” 2001, Златне палете УЛУС-а 2007, „Бели анђео” 2007. „Милан Коњовић” 2010, Политикине награде „Владислав Рибникар” 2020., највећег друштвеног признања града Ниша – Награде „11. јануар” 2010. године. Самостално је излагао 35 пута у земљи и иностранству, учествовао на више од 200 колективних изложби као и на свим најзначајнијим ликовним манифестацијама у Југославији и Србији (Контролирана геста, Југословенска документа 89, Тридесет најзначајнијих уметника VIII и IX деценије у Југославији, Бијенале младих, Октобарски салон итд.). Његова дела налазе се у најзначајнијим јавним музејским и галеријским збиркама у земљи, као и у приватним збиркама (Вујучић, Поповић, Трајковић, Ерић, РИМА, Марјановић, Винер Штедише, Теленор, Philip Moris). Од 2008. године предаје на Факултету уметности у Нишу у звању редовног професора.