Painting
видео
11’11“
едиција: 5 + 2 а.п.
2009.

Painting (Слика) припада серији радова под називом Voice Over, коју чине још видео-радови Land Art, Performance, Installation и фотографије Paintings. Главни протагонисти у видео-раду су слика и уметник, који кроз кратaк перформанс отвара питање позиције уметника/аутора у целокупном устројству система уметности.

„Тек након гледања овог видеа постаје јасна Николићева намера: ако систем уметности целокупним устројством тежи да уметника учини својим чиновником, онда критички уметник мора најпре да ту функцију ауторефлексивно доведе у питање како би дефинисао властиту говорну позицију. Није реч о томе да ли је уметник за или против институције, каже Андреа Фрејзер у познатом есеју о институционалној критици, већ да ли поседује свест о властитој улози у перпетуацији њених позиција и које вредности интериоризује радом ‘унутрашњег куратораʼ како не би постао дворском лудом од које се очекује да каже шта год хоће и да за то буде награђена. Стога оштрица Николићеве циничке интервенције није окренута према институцији већ према уметнику-чиновнику, односно према његовој ‘исправној кривој свести’ (К. Маркс) која, како показује искуство концептуалне уметности, чак и у отпору ауторитету потврђује исправност илузије да се тај ауторитет може оспорити. Понављање концептуалних форми израза и апропријација модерног сликарства не стављају само на кушњу појмове новог и различитости које теоретише Гројс, већ успостављају историјске релеје за актуелно разматрање амбивалентног статуса уметника у уметности као субјекта и објекта производње естетских садржаја.”
Дејан Сретеновић,  каталог изложбе Voice Over, Музеј савремене уметности Београд

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-219/14.8.2014.
Инвентарски број: 1333
Фото: квадрат из видео-рада

Избор библиографије:
50. Октобарски салон, Околности. Културни центар Београда, 2009.
Vladimir Nikolić: Voice-over, tekst Dejana Sretenovića uz samostalnu izložbu, Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, 2009.
Jasmina Čubrilo, „Aporija autonomije i heteronomije savremene umetnosti: For the sake of humanity – let art be more ’arty’”, Nova povezivanja. Od scene do mreže, Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, Artprint, Novi Sad, 2017, 153–167.

The End of the World [Крај света]
видео
1’34”
2013.

Видео прати формирање слике у слици која настаје слагањем делова огледала. Припада циклусу радова под називом Огледала који проблематизују међупростор између ока и стварности, непосредног телесног искуства у погледу.

Серија радова под називом Огледала настаје у периоду између 2011. и 2013. године и чине је: Лежећи акт, Портрет Маура Ромита, Портрет Филипа Рињола, Пролазак воза, Чин у простору и Крај света. Пре него што видимо одређени призор, сви радови прате и приказују процес настајања, то јест рад уметника, који уважавајући техничке процедуре и протоколе, преусмерава пажњу с дискурзивне природе слике/представе на њене методе, специфичности, то јест на неке од елемената преко којих се може одређивати и доказивати њена супстанција/ аутономија.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-478/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 1396
Фото: квадрат из видео-рада

Избор библиографије:
Владимир Николић: Крај света, самостална изложба, Галерија Podroom, Културни центар Београда, 2014.

О АУТОРУ:

Владимир Николић (1974, Београд, Србија) дипломирао је и докторирао на Факултету ликовних уметности у Београду. Његовa уметничка пракса се највећим делом креће у пољу видео-уметности. У својим радовима, Николић истражује механизме ритуалног подвргавања ауторитету вере, традиције и историје уметности. Такође се бави институционалном критиком односно улогом уметника у систему у којем делује, као и улогом слике у савременим режимима визуелног опажања. Николић излаже на самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству, и учествује у међународним уметничким резиденцијалним програмима као што су Foundation for a Civil Society (Њујорк, 2003), Recollets (Париз, 2007), Otto Prod (Марсеј, 2008), 24cc (Рим, 2011), Times Museum (Гуангџоу, 2014), IASPIS (Стокхолм, 2016), Tobačna 001 (Љубљана, 2017). Добитник је више награда, међу осталим награде Димитрије Башичевић Мангелос 2003. године и награде на 50. Октобарском салону 2009. године. Његови радови налазе се у више јавних и приватних колекција, попут колекције Музеја савремене уметности Београд, Музеја Жорж Помпиду у Паризу, Берардо музеја у Лисабону, FRAC колекције у Ангулему, Француска, Вехби Коч у Истанбулу, итд. Живи и ради у Београду као доцент на Факултету ликовних уметности. Више информација на www.vladimir-nikolic.com