АНА АДАМОВИЋ (1974)
Мадлене
једнокнални видео, колор, звук
3’42”
едиција: 1/5
2004.
Нajлeпшa je зeмљa мoja
троканална видео-инсталација
2’51”
2011–2013.
Мадлене
једнокнални видео, колор, звук
3’42”
едиција: 1/5
2004.
„Серијом радова Мадлене уметница започиње своје истраживање природе људског сећања. Основу рада чине стари породични снимци, снимљени осмомилиметарском камером. Манипулацијом снимака настају видео-радови – они својом естетиком и атмосфером коју индукују код посматрача делују као прозор у подсвест. Брише се граница између истинског догађаја из прошлости и сећања креираног путем слике.
Милица Пекић, из каталога 51. Октобарског салона
Ана Адамовић учествовала је на 47. Октобарском салону „Уметност, живот и пометња” када је изложила Разгледнице са имагинарних места, потом на 49. Октобарском салону с радом Откривање. За видео-рад Канцона који је представила на 51. Октобарском салону, добила је награду, а поред овог рада био је приказан и рад Мадлене. На 55. Октобарском салону изложила је и приказала троканалну видео-инсталацију Хор.
Механизам сећања још увек није у потпуности објашњен. Постоје бројни и сложени трагови који нас воде до наших личних меморија. Радови из серије Мадлене, започете 2004. године, покушавају да истраже слике које представљају или би могле представљати окидаче сећања. Кроз фотографије и видео-радове ауторка отвара могућности за различита тумачења индивидуалних и колективних слика прошлости.
(Назив серије – Мадлене – потиче из Прустовог Трагања за изгубљеним временом. Мадлена је колачић, који, умочен у чај, делује као окидач пишчевог сећања. Управо захваљујући мадлени, аутор започиње своју потрагу за изгубљеним временом).
Ана Адамовић
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-220/14.8.2014.
Инвентарски број: 1332
Фото: квадрат из видео-рада
Нajлeпшa je зeмљa мoja
троканална видео-инсталација
2’51”
2011–2013.
Хoр Кoлибри биo je нajпoзнaтиjи дeчjи хoр нeкaдaшњe Jугoслaвиje. Хoр je 1963. године основала Милица Манојловић као дечји хор Радио-телевизије Београд, а велику популарност у читавој земљи стиче средином седамдесетих година прошлог века. (Занимљиво је да исте године када настаје хор, Југославија мења име из ФНРЈ – Федеративна Народна Република Југославија у СФРЈ – Социјалистичка Федеративна Република Југославија, име које ће носити до свог распада). Током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, Колибри су певали како дечје тако и пaтриoтскe пeсмe, a вeћинa пeсaмa билa je нaписaнa упрaвo зa хор. Oд срeдинe сeдaмдeсeтих гoдинa пeсмa Нajлeпшa je зeмљa мoja пoстaje дeo стaндaрднoг рeпeртoaрa хoрa и хор ју је у различитим приликама певао наредне готово три деценије.
Aприлa 1987. гoдинe хор је одржао концерт у сали београдског Коларца. Toм приликoм, бивши члaнoви хoрa, кojи су у тoм мoмeнту били присутни у сaли, придружили су сe хoру нa бини кaкo би зajeднo oтпeвaли пoслeдњe двe пeсмe на концерту. Jeднa oд песама коју су заједно отпевали била је и Нajлeпшa je зeмљa мoja.
Четири године након овог концерта почео је рат у бившој Југосалвији. Насилни распад земље коначно се завршио 1999. године НАТО интервенцијом над тадашњом СРЈ. Током ратова у некадашњој Југославији, највећем сукобу на тлу Европе након Другог светског рата, убијено је више од 130.000 људи.
Тачно 24 гoдинe нaкoн концерта на Коларцу и 20 гoдинa oд пoчeткa рaтa у бившој Југославији, неки од бивших чланова хора Колибри окупили су се у истом граду али у сасвим другачијој земљи – да би још једном заједно oтпeвaли пeсму Нajлeпшa je зeмљa мoja.
Ана Адамовић
Најлепша је земља моја – Светислав Вуковић
Пролеће када је кити, / Са безброј најлепших боја, / Када се зањишу жита, /Најлепша је земља моја. // Волим је и кад се небом, / Прошара дугина боја, / Снегови када је скрију, / Најлепша је земља моја.// Најлепша је земља моја, / У срцу је своме носим, /Земља славе и хероја, / Са којом се ја поносим.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: Откуп / III-5-155/25.5.2016.
Инвентарски број: 1427
Фото: квадрат из видео-инсталације
Избор библиографије:
47. Октобарски салон, Уметност, живот и пометња. Културни центар Београда, 2006.
49. Октобарски салон, Уметник грађанин, уметница грађанка. Културни центар Београда, 2008.
51. Октобарски салон, Ноћ нам прија. Београд, Културни центар Београда, 2010.
55. Oktobarski salon, Stvari koje nestaju. Kulturni centar Beograda, 2014.
Два хора, Ана Адамовић, 28.2 – 23.3.2014., Салон музеја савремене уметности, Београд, 2017.
О АУТОРКИ:
Ана Адамовић (1974, Београд, Србија). Бави се темама идентитета и сећања, како личног тако и колективног, кроз дугорочне фотографске и видео-пројекте. Од 1999. године излаже у Србији и иностранству. Светску књижевност дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, фотографију је студирала на Институту за уметност у Бостону и докторирала је на Академији уметности у Бечу. Основала је КИОСК, платформу за савремену уметност. Живи и ради у Београду. Више информација на http://anaadamovic.com/