Хвала Раши Тодосијевићу, захвална сиротиња капиталистичког система
литографија,
70 цм x 101 цм
2005.
Српска уметност је мртва, живела уметност Раше Тодосијевића
сито-штампа
83 цм x 70 цм, диптих
2006.
Драга Олга Розанова
акрил на картону
30 цм x 25 цм
2010.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-293/29.9.2014.
Инвентарски број: 1362, 1363, 1364
Фото: Милан Краљ
Уметност, секс и историја
дигитални принт
85 цм x 67 цм, триптих
2012.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-481/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 060
Фото: Милан Краљ
Упркос економској кризи…
штампа на платну
97 цм x 140 цм
2004.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-11/15.1.2016.
Инвентарски број: 077
Фото: Милан Краљ
Оно што Рашу Тодосијевића издваја од осталих протагониста београдске неформалне групе, војвођанских колега и наредних генерација београдских концептуалних уметника, јесте доследан, бескомпромисан и радикалан уметнички дискурс од кога није нимало одступио све до данас. По томе је Тодосијевић јединствена појава у савременој српској уметности; он је пример политички еманципованог субјекта и социјално одговорног уметника који скоро да није произвео ниједан рад који не би подразумевао неку врсту критичке интервенције. Како је то сам формулисао „у моралним, политичким и друштвеним сукобима, уметност изоштрава и наглашава смисао”. А смисао Тодосијевићеве поруке уопште треба тражити у опредељењу за радикалну политизацију уметности под којом подразумевамо програмско преиспитивање системских конвенција уметности и њених идеолошких апарата, као и активизацију позиције уметничког дела у оквиру друштвене праксе. Функционална димензија Тодосијевићевог рада на неки начин наликује оној Ханса Хацкеа који је тим поводом изјавио: „Део моје поруке је тај да би уметност требало да има употребну вредност пре него да буде схваћена као роба коју производи неки подузетник.”
Из текста Дејана Сретеновића, каталога Хвала Раши Тодосијевићу, самосталне изложбе одржане у МСУБ
Излагао је на изложбама 45., 47. и 50. Октобарског салона. У оквиру КЦБ едиције „Сам(а) свој покрет“ издата је збирка прича Раше Тодосијевића преведена на италијански језик у оквиру пројекта „Пут за Европу“.
Избор библиографије:
Хвала Раши Тодосијевићу, текст Дејана Сретеновића, каталог самосталне изложбе, Музеј савремене уметности у Београду, 2002.
О АУТОРУ:
Кратка и улепшана верзија мог мизерног живота у Београду
Рођен сам другог септембра 1945. године у Београду, у улици Народног фронта; та се улица пре Другог светског рата звала Улица краљице Наталије. Прво смо – моји честити родитељи и ја – становали у Румунској улици, горе на Дедињу (касније Ужичка улица). После смо се, ко зна зашто, преселили у Шајкашку улицу бр. 17. То вам је доле крај железничке станице Дунав. Када су градске власти из необјашњивих разлога срушиле то лепо здање у француском стилу, преселили смо се у Цвијићеву бр. 115, близу Новог гробља. После неких десетак година а можда и коју више, отишли смо на периферију града, богу-иза-ногу, у Јабланичку бр. 21. Много касније сам коначно добио свој стан, собичак слободе, на Сењаку, у Праховској улици, тачније у бившем Америчком сокачету. Када су Маринелини родитељи напустили овај свет, скрасио сам се у центру града у Улици генерала Жданова, која је пре неку годину поново добила свој стари, предратни назив: Ресавска улица.
Прво ме је моја наглува тетка Стојанка грдно наговарала да одем на тапетарски занат и да постанем тапетар као и њен брат а мој ујак Педи. Потом сам покушао да будем војни пилот у Мостару. Како ми ни то није ишло од руке, нити ми се свиђало досадно кадетско друштво, вратио сам се у Београд. Две године сам похађао Курс цртања и вајања у Шуматовачкој улици 122а. Коначно, 1964. године, дакле годину дана после земљотреса у Скопљу, уписао сам Академију ликовних уметности у Београду. Моји професори на Академији били су људи непријатно скромног дара и још скромнијег образовања; смртоносна мешавина медиокритета, улизица и сујетних фантома. Преостало ми је да путујем светом и да се сам образујем онако како сâм знам и умем, не бих ли, ето, својим маленим снагама некако успео да скршим невидљиви јарам свеколиког провинцијализма. Атеље сам добио после равно тридесет година и то на такозваном Старом сајмишту које је за време Другог светског рата било немачки концентрациони логор. По неки пут, док у атељеу слушам тиху музику, чини ми се као да ми у походе долазе и учтиво ме поздрављају несретне душе побијених логораша.
Београд, 2009.
Драгољуб Раша Тодосијевић (1945, Београд, Србија). Завршио је Академију ликовних уметности у Београду 1969. године. Члан је УЛУС-а од 1971. године. Излагао је самостално и у оквиру групних изложби широм света. Његови радови налазе се у колекцијама Музеја савремене уметности у Београду, Музејa сувремене умјетности у Загребу, Модернe галеријe у Љубљани, Moderna Museet у Стокхолму, Archivio Francesco Konz у Верони, The Roland Gibson Collection, Галеријe Ингрид Дацић, Колекцији Широки Бријег, приватним колекцијама Владмира Мацуре, Игора Чучека, Хуберта Клокера и Славка Тимотијевића. Живи и ради у Београду.