Свака фигура (транспарентна пвц фолија каширана на акрилну плочу) испуњена је ситним текстом – изводима из тзв. „дневника увреда” – реченицама које је уметница бележила током трауматичног личног искуства, или које је у ретким приликама чула на улици, или у градском превозу (једна фигура – једна реченица, бесконачно умножена). Извучене из контекста, оне су баналне, двосмислене или духовите („лепо си ти то смислила”, „мислиш ако си се удала да си се обезбедила”, „запамтићеш ти мене”, „буди срећна што си са мном”…).

Акрилне плоче могу да се наслоне на зид (утисак да је текст на зиду) или да се поставе (да висе) у простору, у више планова, чиме се композиција усложњава.

Фигуре на цртежима такође су настале коришћењем шаблона из плесних фотографија. Попуњаване су отискивањем печата који отискују речи: хоћу, растем, желим, играм, могу, цветам – с идејом да се жене које се препознају, оснаже и охрабре да напусте насилне партнере. Коришћене су темпера и акрилна боја уместо печатног мастила, а контуре су исцртане различитим оловкама или маркерима. Коришћене су и самолепљиве провидне фолије, лепљене су директно на папир, или на унутрашњу површину стакла приликом урамљивања.

Звук је важан део поставке: у ретким интервалима, на сваких 15 минута, ауторка се оглашава изговарајући по једну од реченица из „дневника увреда”, али само оне малобројне које директно вређају, понижавају и угрожавају интегритет особе којој су упућене („говно неспособно си ти”, „гадиш ми се”, „посерем се на твоје достојанство”, „сисе су ти никакве”, „курво”…). Ове реченице изговарају се реч по реч и сасвим безизражајно, неусаглашено са значењем, тако да звуче неодређено, као курс језика или говорни аутомат. Улога звука је да упути посетиоце изложбе у озбиљност теме, да им помогне да читаву композицију, наизглед нежну и светлу, виде и из другог угла.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-386/16.11.2016.
Инвентарски број: 1451
Фото: поставка 54. Октоабрски салон, Ана Костић