Преко црвене нити
видео
17’17”
1987–2012.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-293/1/29.9.2014.
Инвентарски број: 041
Фото: квадрат из видео-рада
Крај црвене нити
видео
15’
2012–2014.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-293/1/29.9.2014.
Инвентарски број: 064
Фото: квадрат из видео-рада
Раскршће црвене нити
видео
6’36”
2012–2014.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-520/24.12.2014.
Инвентарски број: 1392
Фото: квадрат из видео-рада
Трилогију Црвене нити чине три видео-рада настала поводом 53. Октобарског салона 2012. године. Непосредна инспирација били су простор Савамале и зграде Београдске задруге где се Салон одвијао, као и слоган салона „Гуд лајф” који је тако драстично одударао од стварности некада најлепшег престоничког кварта, тада удављеног саобраћајем и бизарним садржајима. Тако је настала црвена нит, танка линија која својим потезом у простору упозорава на оку невидљиве садржаје иза којих стоји заборављена узбудљива историја. Црвена нит представља танку, упозоравајућу границу између антипода, доброг и лошег, лепог и ружног, заборављеног и неоправдано обележеног.
Радом Преко црвене нити Царичић се враћа у зграду Београдске задруге, у просторе где је двадесет пет година раније с пријатељима снимио филм „Случај Хармс”. Поред реконструкције Хармсове филмске собе, осећао је потребу да нешто каже о тадашњој пропасти знаменитог савамалског простора. Тако је црвена нит размеђила затечене дерутне просторе и могући „Гуд лајф”, макар као сценографија најдужег кадра југословенске кинематографије који је ту давно уснимљен. Оригинално је рад Раскршће црвене нити настао као перформанс који је са сарадницима Царичић извео на 53. Октобарском салону. Симболички постављен крст преко раскрснице пет улица испред Београдске задруге, представљао је жељу да се једном раскрсти с ефемерним садржајима који су угушили некада осебујан живот Савамале. Коначно, рад Крај црвене нити представља последњи рад у трилогији, настао у тренутку затварања 53. Октобарског салона, а означавао је симболично расецање „судбинске” старе греде која је представљала изазов да се у савамалски простор врати дух добрих догађања.
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
О АУТОРУ:
Владан Царичић (1960, Београд, Србија) је филмски и тв сценограф и продуцент.
Различита животна и професионална раздобља у потпуности је посветио истраживању могућности преношења визуалне информације и опсене на гледаоца, било као ТВ новинар и извештач с Балкана за Finish Broadcasting Company крајем 80-их или Production Designer, аутор који реконструише и дочарава другу историјску епоху. У богатом сценографском опусу реализовао је неке од најгледанијих програма до сада емитованих на овом простору, попут луткарског ТВ серијала од готово 400 епизода „Никад извини”. Огледао се у разним жанровима – од дечије серије „Форе и фазони” до првог играног филма у продукцији Српске православне цркве – „Божићна песма” и историјске комедије „Црни Груја и камен мудрости”. У филму „Случај Хармс” с пријатељима је покушао да од оронулог и сивог Београда направи опсену постреволуционарног црвеног Лењинграда, времена авангарде која настаје и нестаје у трену. Учесник је 53. Октобарског салона у Београду. Од 2012. године са Сејом Сеxоном развија пројекат „Путујућег музеја новог примитивизма”. На осам изложби овог музеја реализовао је низ ауторских уметничких инсталација инспирисаних новопримитивним покретом (Загреб, Љубљана, Сарајево, Тузла, Бања Лука, Нови Сад, Београд). У великој галерији РТС-а, коауторски је са Синишом Жарином реализовао изложбу „Живети у Дунавској бановини” која је током зиме 2014. представила концепт Музеја заборављених уметности из Новог Сада.