Инсталација на поду обухвата неколико група или аранжмана затечених предмета, у оквиру које се све мањи предмети смештају један унутар другог. Сви коришћени предмети су петље, кружнице или овали — смештени на под и један унутар другог, и они постају све мањи како се приближавамо средишту аранжмана чији су они део. Петље су или нетакнути предмети кружног облика или импровизоване конструкције направљене повезивањем канапа, каблова и линија материјала. Чин уметања шупљих и кружних предмета један у други замагљује јасне границе између предмета, као и између предмета и простора који ти предмети заузимају. Истражујући идеју о обухватању и немогућу амбицију покушавања да се обухвати и захвати физички свет, овај рад поиграва се питањем начина на који баријере маркирају простор и усложњава јасну дистинкцију између места где се нека ствар завршава и где нека друга ствар почиње. Када унутрашњост неког предмета постане спољашњост неког другог предмета, тиме се нарушава просторни поредак, а негативан простор неке ‘рупе’ истовремено се активира и елиминише. Неочекиване провизорне констелације и сусрети предмета и материјала, узетих из више различитих контекста, покрећу низ нових асоцијација чиме се конструишу изненађујући односи, а просторне хијерархије окрећу се наглавце.
Влатка Хорват

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-292/1/26.9.2014.
Инвентарски број: 1359
Фото: поставка 53. Октоабрски салон, Ана Костић

Током 2011. док је радила на уметничком пројекту у Титовом бункеру у Коњицу, Влатка је фотографисала урамљене портрете Тита који су се налазили у самом бункеру, исте оне уз које је одрасла, који су висили са зидова учионица, канцеларија, радних места, железничких станица…Фотографисала их је кроз стакло рама, на местима где су и даље били окачени. Проналазећи углове из којих се на различите начине рефлектовало флуоресцентно осветљење у бункеру, долазило је до неке врсте интеракције са самим портретом, лик се разливао, нарушавао или једноставно није добро видео, што је отворило простор за бројне асоцијације које су настајале као резултат поменуте интервенције. У зависности од угла гледања, изгледало је да флуоресцентне цеви пролазе кроз Титово чело, па се поново појављују иза потиљка. Или би био толико осветљен да се стварао ефекат „сунца у његовим очима”, који га је буквално заслепљивао. А на неким фотографијама се може видети светло које прелази преко Титовог врата, попут гиљотине, буквално одвајајући главу од тела, практично му одсецајући главу.

Реални и затечени ефекти које је употребила (а које сваки посетилац и сам може доживети по уласку у бункер) у интеракцији су с посматрачем и уносе дозу фикције у саме портрете, додајући им нов изглед и значење. Светло које се рефлектује на стаклу портрета ствара оптичке ефекте, замагљујући, апстрахујући и компромитујући слику Тита и ауторитативно лице, указујући на чињеницу да ће гледање историјског материјала увек бити на неки начин ометано – садашњим тренутком, позицијом на којој стојите и с које посматрате. Послије Тита, Тито носи назив на основу слогана из осамдесетих година у Југославији, супротстављајући прошлост садашњости, сусрећући историјског Тита с портрета с његовим савременим обрисом у огледалу, које је настало у проблематичном простору чекања, размишљања и стагнације какав је бункер у Коњицу.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-292/1/26.9.2014.
Инвентарски број: 1359
Фото: Љубазношћу уметнице, Милан Краљ