Хуперихови сликарски записи личе на дневничке белешке у којима свакодневно записује, жврља и прецртвава догађаје и опажања из свог живота и своје имагинације, креирајући при томе специфичан сликарски рукопис и репертоар. Оно што на први поглед изгледа као поп-арт или облик постмодерног цитирања више је насликана теорија медија – сликарства као симболично и хаотично огледало света и простора који слике обухватају, био он физички или виртуелан.

Његов уметнички приступ полази од вештачког реализма и случајне апстракције, његова дела покушавају да покажу симбиозу која постоји између слике и свакодневних визуелних контекста с којима се она суочава док настаје.

Превођењем слике из дигиталног у тактилни аналогни простор сликарског платна уоквиреног рамом, Хуперих не упућује на техничку иновацију коју је са собом донела дигитална производња слика, већ – напротив – инсистира на логици продукције слика као простора који се пуни значењем и који значењима у исто време манипулише на начин кроз који суочава очекивања и навике које имамо према сликарству као историјски утемељеној дисциплини.

© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-298/29.9.2014.
Инвентарски број: 049, 050
Фото: Милан Краљ, поставка 54. Октоабрски салон, Ана Костић

Избор библиографије:
54. Oktobarski salon, Niko ne pripada tu više nego ti. Kulturni centar Beograda, 2013.
Endy Hupperich: Albumtotal 2004 – 2008, Ulenspiegel Druck GmbH, München, 2008.