Младен Бизумић
У транзицији #3
црно-бела фотографија на баритном папиру
20 цм x 34 цм
2012.
У транзицији #7
црно-бела фотографија на баритном папиру
20 цм x 34 цм
2012.
Серија „У транзицији” настала је као site specific рад у оквиру 53. Октобарског салона (Гуд лајф, 2012). Ентеријер приказан на фотографијама је простор зграде Геозавода, у којем се одржавала поменута изложба. Уметник прави аранжмане који изгледају као сцене у ишчекивању неког догађаја који тек треба да се деси. Поставља прецизне и разигране празнине, промене у којима постоји стална напетост између очекивања/антиципације догађаја, садржаја и контекста.
Зграда Геозавода у којој је одржан 53. Октобарски салон била је централни простор и повод свим уметницима да направе рад за ту прилику. Кроз комплексност њене историје и развоја, очитавали су се и сви друштвено-политички односи одређених периода. Фотографије које настају у поменутој згради и начин на који су биле представљене (у затеченим ормарима као напуштеном инвентару претходних корисника простора зграде) отварају нове тачке перцепције у истраживању односа људи према својој околини.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-289/1/24.9.2014.
Инвентарски број: 1350
Фото: Љубазношћу уметника, Милан Краљ
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
Хотел Југославија (Double exposure)
црно-бела фотографија на баритном папиру
100 цм x 100 цм
2011.
Фотографија Хотел Југославија (Double exposure) била је део site specific пројекта који је настао током уметниковог истраживања зграде хотела и њеног односа према непосредном окружењу. Фотографија Double exposure (као и други фотографски и видео-радови из серије) с очигледном дисторзијом „слике” која је постигнута поновним осветљавањем аналогног филма, упућује на крхкост простора и његову зависност од односа свести и осећања.
Као један од првих планираних репрезентативних објеката у склопу новог модерног града који је након 1948. године настајао на територији данашњег Новог Београда, Хотел Југославија послужио је као полазиште када је реч о уметниковом интересу за модернистичко наслеђе на просторима бивше Југославије. Наиме, од прве кризе коју хотел доживљава осамдесетих, преко великих оштећења током НАТО бомбардовања Београда деведесетих, до приватизације двехиљадитих, ова репрезентативна грађевина препуштена је постепеном пропадању. Бизумић полази од сопствене перцепције садашњег стања у ком се зграда налази преиспитујући потенцијал овог објекта, али и свеукупног модернистичког наслеђа. Хотел Југославија приказан је као руина, али и као простор могуће реафирмације друштвене свести.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-516/24.12.2014.
Инвентарски број: 1389
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Младен Бизумић: Хотел Југославија, 29.03 – 6.05.2012, katalog izložbe u Salonu MSUB, Beograd, 2012.
Daniel Horn, „Mladen Bizumić: Salon of the Museum of Contemporary Art Belgrade”, FRIEZE, no. 149, September 2012, 174.
О АУТОРУ:
Младен Бизумић (1976, Сремска Митровица, Србија) диплoмирao је нa Умeтничкoj aкaдeмиjи у Oклaнду, а на Факултету ликовних уметности у Бечу завршио је своје докторске студије. Рaди у рaзличитим мeдиjимa, његови прикази (представе) често изглeдajу кao сцeнe у ишчeкивaњу нeкoг дoгaђaja кojи ту тeк трeбa дa сe дeси, изaзивajући тeнзиjу измeђу рaдoвa и њихoвoг излaгaњa, сaдржaja и кoнтeкстa. Излагао је на бројним значајним међународним изложбама попут – 9. Бијенала у Лиону, 10. Бијенала у Истанбулу, 3. Бијенала у Бечу, 2. Бијенала у Москви и Првог тријенала у Окланду, итд. Живи и рaди у Бeчу (Аустрија) и Окланду (Нови Зеланд). Више информација на www.mladenbizumic.net
Александрија Ajдукoвић
Слични
фотографија каширана на алуминијумски лим
50 цм x 70 цм (3 ком)
2006.
Серија фотографија снимљена је у Бечу и Барселони током 2006. и 2007. године. Кроз портретисање и фотографисање случајних пролазника, модела натуршчика на елабориран и духовит начин, уметница бележи феномене везане за савремени живот и његове свакодневне рефлексије у домену моде, поп културе и lifestyle-а (не)урбаних средина.
Пракса Александрије Ајдуковић, у извесном смислу, већ више година представља феномен на српској фотографској сцени будући да се занима управо за хибридне моделе појавности и културу спектакла. Серија фотографија Слични указује и на део фотографских циклуса који су настајали у слично време (Тигрице, Кинези, Модни журнал…), те и на ауторкин континуитет у раду као визуелне антрополошкиње. Рад Александрије Ајдуковић често упућује на интересовања унутар феномена стварности, испитујући особене културне моделе – стил живота појединца и групе, моде (self–fashioning), укуса, али и потенцијал фотографије као ресурса за њену даљу дисперзију у друге медијске формате.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-289/24.9.2014.
Инвентарски број: 1351
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
Aleksandrija Ajduković: NO NAME Rivijera, 16.09 – 23.10.2016, katalog samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, 2016.
Александрија Ајдуковић, Третман тела у популарној визуелној култури: теорија анимал принта, докторска дисертација, Универзитет у Београду, Факултет драмских уметности, позоришта, филма, радија и телевизије, Београд, 2018.
Црна хроника
3 урамљене ломографије и 1 фотографија
20 цм x 30 цм x 10 цм; 100 цм x 70 цм
2012.
Црна хроника је серија фотографских радова која осветљава призоре с места страдања или злочина које је ауторка фотографисала у периоду од 2008. до 2012. године. Представља рад о лешинарској природи фотографа, о црној хроници, смрти и околностима умирања и о могућностима да се таква фотографија позиционира на међународном тржишту уметничке фотографије.
Александрија Ајдуковић је ову серију започела док је радила у Италији, а наставила када се вратила у Србију где је и даље ишла на терен с новинарским екипама. Ова серија фотографија може се посматрати и као документација њеног перформативног деловања у оквиру истраживања антрополошког аспекта спектакла смрти и несреће у савременом друштву. Александрији Ајдуковић црна хроника је первертирана и инспиративна за експериментални фотографски рад који је реализовала изласком на терен – пратећи догађаје црне хронике, али снимајући их из нешто помереног угла.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-475/15.12.2014.
Инвентарски број: 1379
Фото: Љубазношћу уметнице, Милан Краљ
Избор библиографије:
Александрија Ајдуковић, „Смрт – од табуа до популарне културе”, у Култура: часопис за теорију и социологију културе и културну политику, бр. 146, Београд, 2015, стр. 264–274.
О АУТОРКИ:
Александрија Ајдуковић (1975, Осијек, Хрватска) дипломирала је на Академији уметности БК у Београду на Одсеку за фотографију. Мастер студије завршила је у Новом Саду. Била је гост студент Марине Гржинић на класи за постконцептуалну уметничку праксу на бечкој Ликовној академији. Кроз портретисање случајних пролазника, натуршчика-модела на елабориран и духовит начин бележи феномене везане за савремени живот и његове свакодневне рефлексије у домену моде, поп културе и живота (не)урбаних средина. Фотографије су полазна тачка за медијску археологију приватних видео-архива људи који су или настањени у објектима који су представљени на фотографијама или раде у њима, или су део кућне видео-продукције. Двострука је финалисткиња награде Димитрије Башичевић Мангелос, добитница Henkel Art Award за младог уметника 2005. и награде 45. Октобарског салона. Реализовала је значајан број самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Више информација на http://ajdukovicaleksandrija.com/
Мрђан Бajић
Анђео
угаљ и лавирани туш на ручно рађеном папиру
170 цм x 125 цм
2012.
Цртеж Анђео једна је од варијација скица за хибрид, како се често означавају Бајићеве скулптуре. Цртежи – предлошци, нацрти и скице, изгубљени, започети и заборављени радови чине велики део уметниковог опуса, на основу којих се реализују скулптуре. Рад припaдa сeриjи Прojeкти кoja je нaстaјала у периоду од 2010. до 2012. гoдине. Ову серију прате нервозни, мада јасни и промишљени цртачки потези у комбинацији с различитим материјалима, које аутор наноси на папир.
Термин скулптотектура (изведена од речи скулптура и архитектура), као „два у један” представља једну од важних карактеристика рада Мрђана Бајића. Уметник од 2006. године прави макете Анђела, тј. скулптуре малих и великих димензија које служе као скице за велике скулптотектуре. Ове макете-асамблажи функционишу и као полигони за експерименте када је реч о односима између материјала, традиционалних приступа и неспојивих елемената и мотива.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-15-132/25.7.2012.
Инвентарски број: 002
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Ана Богдановић, Мрђан Бајић: Скулптотектура, Београд: Фондација Вујичић колекција, 2013.
Леонида Ковач, Мрђан Бајић: распризорујуће трансверзале, Београд: Супервизуелна, 2017.
Невена Мартиновић, Мрђан Бајић, 6 – 24.06. 2015, Крагујевац: Галерија Рима, 2015.
Марија Станковић, Мрђан Бајић, 14.11 – 20. 12. 2019, Крагујевац: Галерија Рима, 2019.
О АУТОРУ:
Mрђан Бајић (1957, Београд, Србија) један је од најистакнутији српских вајара. Његова уметничка пракса се од самог почетка заснивала на експериментисању материјалима, формом и начином конструисања скулптура. У својим делима заузима ангажован, критички став према искуствима из непосредне прошлости и турбулентне садашњице. Посебан и сложен вишегодишњи пројекат у уметниковом опусу представља Југомузеј (Yugomuzej), који је представио и на Бијеналу у Сао Паулу 2002. године. Представљао је Србију на Бијеналу у Венецији 2006. године. У оквиру изложбе 48. Октобарског салона 2007. године, изложена је инсталација цртежа под називом „11 глупих пројеката”. Професор је на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Живи и ради у Београду. Више информација на www.mrdjanbajic.net
Антеа Aризaнoвић
Еликсир транзиције
инсталација
променљиве димензије (120 цм x 130 цм x 50 цм)
2004.
Еликсир транзиције представљао је перформативну акцију у којој је уметница, обучена у пионирску униформу на отварању 45. Октобарског салона, служила чаробан напитак за лечење симптома транзиције у новом политичком систему. Напитак је продавала по цени од једног евра, а уз испијање постојалa је једноставнa препорука и упозорење – уколико се испија умерено, по неколико капи, напитак је благотворан, али уколико се испије цела флаша одједном, постаје врло опасан. Еликсир Транзиције је лек-напитак који може донети ужитак или бол, у зависности од брзине испијања.
Антеа Аризановић је кроз своје раније радове била заинтересована да пронађе и редефинише свој идентитет у контексту националне припадности. У већини својих пројеката бавила се ликом жена у масовним медијима и спољним погледом на жену која не налази равнотежу између манипулативних потрошачких идеала, сопствене жеље да удовољи, и свести о могућности тражења сопственог интегритета без патријархалних окова. Често користи добро познате слике из историје уметности, религије или поп културе, које су део културног памћења сваког појединца.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-296/29.9.2014.
Инвентарски број: 1361
Фото: Културни центар Београда, фотографија поставке 45. Октобарски салон
Избор библиографије:
45. Октобарски салон, Континентални доручак, Културни центар Београда, 2004.
О АУТОРКИ:
Aнтea Aризaнoвић-Мутаовић (1978, Љубљана, Словенија) дипломирала је на Високој школи за цртање и сликање у Љубљани, док је мaгистрирaлa нa Сликарском одсеку Фaкултeта ликoвних умeтнoсти у Бeoгрaду. Oд 2001. излaжe нa сaмoстaлним и групним излoжбaмa у зeмљи и инoстрaнству. У свoм рaду првенствено се бaви питaњeм идeнтитeтa, истрaжуjући њeгoвe трансформације у рaзличитим oблaстимa. С костимографкињом Јованом Божовић основала је бренд Remake Home. Бави се дизајном и ремоделовањем антиквитета. Живи и рaди у Бeoгрaду.
Рaдoш Aнтoниjeвић
Дуго путовање у Европу
скулптура
220 цм x 288 цм x 101 цм
2009–2012.
Рад Дуго путовање у Европу део је серије скулптура, хибридних објеката, коју Антонијевић започиње 2006. године, а у којој користи елементе црквених здања и елементе шатора. Хибридни објекат који настаје комбинацијом различитих форми постаје предмет с карактером индустријског производа и скулптура добија нову „функцију”. Антонијевић на неки начин ствара објекте који су продукт и огледало друштвене реалности која се мењала кроз ратове, у којој се преплићу различити идентитети (балкански, постјугословенски, национални, источноевропски, верски).
Боја је у Антонијевићевим радовима елемент који подједнако одређује дело колико и облик (волуминозност и пластичност), којом уводи додатни ниво значења дела. У раду маслинастозелена боја недвосмислено евоцира војни карактер, док мотив приколице у комбинацији с решетком подсећа на мобилни „роштиљ”.
Како сам уметник истиче, наслов рада асоцира на покретљивост објекта, а ова војно-црквена приколица без сопственог погона направљена је да би осветлила контроверзну позицију Србије у односу на Западну Европу у доба транзиције. Антонијевић тиме сугерише и скреће пажњу на чињеницу да се читаво друштво у поменутом периоду претвара у једну инертну масу која има само хедонистичко-мазохистички потенцијал.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-220/1/14.8.2014.
Инвентарски број: 1334
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Radoš Antonijević, KOREKTIVI OBLIKA: Vodič kroz skulptorske fenomene, Beograd: ProArtOrg, 2014.
Радош Антонијевић, На своме мјесту стајати, 6.7 – 30.8.2017, каталог самосталне изложбе, Музеј савремене умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2017.
Radoš Antonijević, Dekoltei i brojanice, 23.8 – 13.9.2019, katalog samostalne izložbe, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2019.
Sonja Jankov, „Arhitektonske makete u suvremenim umjetničkim praksama postsocijalističke Europe”, Život umjetnosti: časopis o modernoj i suvremenoj umjetnosti Republike Srpske, Banja Luka, 2017.
Sonja Jankov, „Arhitektura u diskursu savremene umetnosti”, tekst u katalogu izložbe XIV UMETNOST, ARHITEKTURA, DIZAJN (UAD) – IZGRADITI PONOVO: UMETNICI O ARHITEKTURI, 21.11 – 6.12.2019, Kulturni centar Pančeva: Galerija savremene umetnosti, Pančevo, 2019, 4–11.
Сaвршeнство
зиднa инстaлaциja од 36 сaoбрaћajних знaкoвa
280 цм x 280 цм x 10 цм
2015.
Рад Савршенство састоји се од 36 саобраћајних знакова који упозоравају на одрон на путу, који су посебно израђени за потребе дела. Они за уметника представљају шематизовану слику материјала који се котрља, уситњава и мења облик. Прецизним слагањем троугаоних знакова, формира се нова слика унутар композиције у којој праволинијско кретање котрљајућег камена постаје кружно, те одрон на путу тумачен као упозорење бива виђен у широј слици стварности као сегмент једног хармоничног процеса.
Како и сам Антонијевић тврди – сваки одрон је део круга, прича о кружењу материје и хармонији кретања.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-311/12.12.2017.
Инвентарски број: 1500
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Radoš Antonijević, Neka vrsta radosti, 8.4 – 11.5.2015, katalog samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, Beograd, 2015.
Aleksandra Ćuk, „Svet je sočan, ali ume da zasmrdi” (razgovor s umetnikom), dnevni list Danas, Beograd, 29.4.2015, https://www.danas.rs/kultura/svet-je-socan-ali-ume-da-zasmrdi/ (приступљено 20. марта 2020)
Žolt Kovač, „Radoš Antonijević / Neka vrsta radosti” (razgovor s umetnikom), Supervizuelna – magazin za savremenu umetnost, Beograd, 12.5.2015, http://www.supervizuelna.com/rados-antonijevic-neka-vrsta-radosti/ (приступљено 20. марта 2020)
Вођење кроз изложбу Нека врста радости, SEEcult.org, 2015, https://www.youtube.com/watch?v=j3-tWdeD0Fk (приступљено 20. марта 2020)
О АУТОРУ:
Радош Антонијевић (1969, Панчево, Србија) дипломирао је и магистрирао на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, где је и докторирао. У свом уметничком раду преиспитује медиј скулптуре и његове границе, стварајући дела која проблематизују однос облика, функције, материјалности и перцепције. Теме његових скулпторских радова често су историја, политика, култура и друштво. Најрепрезентативније самосталне изложбе одржао је у МСУРС у Бањалуци (2017) и у Салону Музеја савремене уметности у Београду (2015), док од групних излагања треба издвојити учешће у изложби у Националном музеју савремене уметности у Букурешту (2014), у Музеју савремене уметности у Београду (2012), као и на Штајерској јесени у Грацу (2009) и на Октобарском салону у Београду (2003, 2004, 2006). Као професор ради на факултетима ликовних уметности у Београду и Бањалуци. Живи и ради у Београду и Смедереву. Више информација на https://radosantonijevic.weebly.com
Јелица Радовановић и Дејан Анђелковић
Да нам живи, живи рад
инсталација – гваш на 16 старих новчаница
2012.
Реч је о 16 интервенција на новчаницама којима је истекла вредност у различитим периодима и приликама у прошлости Србије. Уметници илуструју брзе промене и поремећаје система вредности интервенишући техником гваша на новчаницама тада важећих монета динара, чија је вредност услед хиперинфлације постала ништавна.
Несклад између вредности очигледан је у односу насталом између рада који треба бити плаћен и цифре која се налази на новчаницама – она не може да покрије вредност тог истог рада.
Да нам живи, живи рад суптилно илуструје период деведесетих карактеристичан и по бурним, радикалним друштвеним променама, као и по испитивању места и улоге уметности у заједници и датим околностима.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметници
Уговор о откупу: III-5-375/16.11.2016.
Инвентарски број: 1452
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
Multimedijalni projekat Jelice Radovanović i Dejana Anđelkovića, 3–20.04.2012, Galerija savremene umetnosti Kulturnog centra Pančeva, katalog izložbe, Pančevo, 2012.
Jasmina Čubrilo, Jelica Radovanović i Dejan Anđelković: symptom. DJ, Beograd: Fond Vujičić kolekcija, 2011.
О АУТОРИМА:
Јелица Радовановић (1957, Дубровник, Хрватска) и Дејан Анђелковић (1958, Краљево, Србија) од 1991. године раде заједно као уметнички пар. Обоје су дипломирали на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Они промишљено и убедљиво реагују на друштвени систем и положај уметника у њему. Њихов приступ ангажованој, политизованој уметности, не задовољава се уочавањем актуелних проблема, него постављањем питања, проблематизовањем, стављањем истих у међусобне односе. У теоријском смислу, њихови радови ослањају се и на релациону естетику – реконструишу сложени сплет питања која прате одређену епоху, и разматрају различите одговоре на њих. Свесно изабравши маргину као позицију с које делују, излажу само онда када имају шта да саопште.
Гoрдaнa Aнђeлић Гaлић
Мантра
видео
5’30”
едиција:1/5
2006.
Видео-перформанс у којем уметница носи различите заставе док хода напуштеним путем, негде на периферији Сарајева, говори о сталном враћању у прошлост, коју политичари често користе као једно од средстава манипулације становништвом. Рад заправо говори о терету прошлости који нам оставља свака политичка опција која дође на власт и зато ова прича нема почетак и крај.
Мантра је први пут приказана у Београду у оквиру изложбе у Ликовној галерији, Колекција 3. У потрази за…кустоскиње Александре Естеле Бјелице Младеновић.
Рад је награђен у оквиру изложбе првог СПАПОРТ-а одржаног у Бања Луци 2008. године.
На почетку уметница носи државну заставу Босне и Херцеговине. Али како се креће празним путем, добацују јој (иако не видимо ко), све друге заставе које су представљале Босну и Херцеговину током историје, укупно двадесет и четири. У тренутку када треба да узме актуелну заставу, ону након распада бивше Југославије, услед терета осталих које носи, све почињу да јој испадају из руку.
Назив рада реферише и на процес током којег, након бесомучног понављања, појединац улази у стање нирване само што је она, у процесу кроз који народ пролази услед понављања историје, једнака потпуној обамрлости и безвољности.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-219/1/14.8.2014.
Инвентарски број: 1338
Фото: квадрат из видео-рада
О АУТОРУ:
Гордана Анђелић-Галић (1949, Мостар, Босна и Херцеговина). Дипломирала је 1975. године на Филозофском факултету у Сарајеву на Одсеку за историју, а 1988. и на Академији ликовних умјетности у истом граду. Остварила је читав низ самосталних и колективних изложби и добитница је бројних награда. Два пута је учестовала на Венецијанском бијеналу, али на позив других земаља – Италије и Јужне Кореје. Од 2012. године била је директорка галерије Колегијум Артистикум у Сарајеву. Живи и ради у Сарајеву.
Ана Адамовић
Мадлене
једнокнални видео, колор, звук
3’42”
едиција: 1/5
2004.
„Серијом радова Мадлене уметница започиње своје истраживање природе људског сећања. Основу рада чине стари породични снимци, снимљени осмомилиметарском камером. Манипулацијом снимака настају видео-радови – они својом естетиком и атмосфером коју индукују код посматрача делују као прозор у подсвест. Брише се граница између истинског догађаја из прошлости и сећања креираног путем слике.
Милица Пекић, из каталога 51. Октобарског салона
Ана Адамовић учествовала је на 47. Октобарском салону „Уметност, живот и пометња” када је изложила Разгледнице са имагинарних места, потом на 49. Октобарском салону с радом Откривање. За видео-рад Канцона који је представила на 51. Октобарском салону, добила је награду, а поред овог рада био је приказан и рад Мадлене. На 55. Октобарском салону изложила је и приказала троканалну видео-инсталацију Хор.
Механизам сећања још увек није у потпуности објашњен. Постоје бројни и сложени трагови који нас воде до наших личних меморија. Радови из серије Мадлене, започете 2004. године, покушавају да истраже слике које представљају или би могле представљати окидаче сећања. Кроз фотографије и видео-радове ауторка отвара могућности за различита тумачења индивидуалних и колективних слика прошлости.
(Назив серије – Мадлене – потиче из Прустовог Трагања за изгубљеним временом. Мадлена је колачић, који, умочен у чај, делује као окидач пишчевог сећања. Управо захваљујући мадлени, аутор започиње своју потрагу за изгубљеним временом).
Ана Адамовић
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-220/14.8.2014.
Инвентарски број: 1332
Фото: квадрат из видео-рада
Нajлeпшa je зeмљa мoja
троканална видео-инсталација
2’51”
2011–2013.
Хoр Кoлибри биo je нajпoзнaтиjи дeчjи хoр нeкaдaшњe Jугoслaвиje. Хoр je 1963. године основала Милица Манојловић као дечји хор Радио-телевизије Београд, а велику популарност у читавој земљи стиче средином седамдесетих година прошлог века. (Занимљиво је да исте године када настаје хор, Југославија мења име из ФНРЈ – Федеративна Народна Република Југославија у СФРЈ – Социјалистичка Федеративна Република Југославија, име које ће носити до свог распада). Током седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, Колибри су певали како дечје тако и пaтриoтскe пeсмe, a вeћинa пeсaмa билa je нaписaнa упрaвo зa хор. Oд срeдинe сeдaмдeсeтих гoдинa пeсмa Нajлeпшa je зeмљa мoja пoстaje дeo стaндaрднoг рeпeртoaрa хoрa и хор ју је у различитим приликама певао наредне готово три деценије.
Aприлa 1987. гoдинe хор је одржао концерт у сали београдског Коларца. Toм приликoм, бивши члaнoви хoрa, кojи су у тoм мoмeнту били присутни у сaли, придружили су сe хoру нa бини кaкo би зajeднo oтпeвaли пoслeдњe двe пeсмe на концерту. Jeднa oд песама коју су заједно отпевали била је и Нajлeпшa je зeмљa мoja.
Четири године након овог концерта почео је рат у бившој Југосалвији. Насилни распад земље коначно се завршио 1999. године НАТО интервенцијом над тадашњом СРЈ. Током ратова у некадашњој Југославији, највећем сукобу на тлу Европе након Другог светског рата, убијено је више од 130.000 људи.
Тачно 24 гoдинe нaкoн концерта на Коларцу и 20 гoдинa oд пoчeткa рaтa у бившој Југославији, неки од бивших чланова хора Колибри окупили су се у истом граду али у сасвим другачијој земљи – да би још једном заједно oтпeвaли пeсму Нajлeпшa je зeмљa мoja.
Ана Адамовић
Најлепша је земља моја – Светислав Вуковић
Пролеће када је кити, / Са безброј најлепших боја, / Када се зањишу жита, /Најлепша је земља моја. // Волим је и кад се небом, / Прошара дугина боја, / Снегови када је скрију, / Најлепша је земља моја.// Најлепша је земља моја, / У срцу је своме носим, /Земља славе и хероја, / Са којом се ја поносим.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: Откуп / III-5-155/25.5.2016.
Инвентарски број: 1427
Фото: квадрат из видео-инсталације
Избор библиографије:
47. Октобарски салон, Уметност, живот и пометња. Културни центар Београда, 2006.
49. Октобарски салон, Уметник грађанин, уметница грађанка. Културни центар Београда, 2008.
51. Октобарски салон, Ноћ нам прија. Београд, Културни центар Београда, 2010.
55. Oktobarski salon, Stvari koje nestaju. Kulturni centar Beograda, 2014.
Два хора, Ана Адамовић, 28.2 – 23.3.2014., Салон музеја савремене уметности, Београд, 2017.
О АУТОРКИ:
Ана Адамовић (1974, Београд, Србија). Бави се темама идентитета и сећања, како личног тако и колективног, кроз дугорочне фотографске и видео-пројекте. Од 1999. године излаже у Србији и иностранству. Светску књижевност дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, фотографију је студирала на Институту за уметност у Бостону и докторирала је на Академији уметности у Бечу. Основала је КИОСК, платформу за савремену уметност. Живи и ради у Београду. Више информација на http://anaadamovic.com/