колекција-уметник

О АУТОРУ:

Зоран Поповић (1944, Београд, Србија) је више од четрдесет година присутан на српској и некадашњој југословенској сцени, са врло приметном улогом и у одговарајућим међународним уметничким збивањима (о чему сведочи уметникова детаљна биографија и библиографија). Из његове богате уметничке биографије  посебно се издвајају следећи основни подаци. Један од чланова историјске групе шесторо уметника која почетком седамдесетих година прошлог века уводи у Београд идеје и поступке тзв. нове уметничке праксе извршивши један од најкрупнијих преображаја у поимању језика уметности и средстава уметничког изражавања. У том контексту Поповић је аутор низа пионирских и кључних радова као што су први филм уметника, филм Глава/Круг, 1968. и цео систем цртежа, фотографија, постера, инсталација и перформанса Аксиоми, 1971-73.
У време боравка у Њујорку 1974. ступа у лични и радни контакт са најужим центром предводника америчке концептуалне уметности, учествује у њиховим манифестацијама и сарађује у часопису The Fox, 1975. Свој њујоршки боравак документује ауторским друштвено-ангажованим филмом, Struggle in New York – Борба у Њујорку, 1976, антологијско дело српске и светске концептуалне. Учесник је бројних презентација савремене југословенске уметности у иностранству (Единбург, Беч, Варшава, Модена, Дортмунд, Берлин, Брисел, Луксембург, Рим, Ђенова и др), као и Бијенала младих у Паризу 1977. Заступљен је на ретроспективној изложби Нова уметност у Србији 1970-1980. у организацији Музеја савремене уметности 1983, исте године приређује самосталну изложбу под називом Нова иконодулија у Салону Музеја савремене уметности, којом отвара нову фазу и започиње са целим низом идеја и реализација настављајући их и разрађујући их до данас. Бави се теоретским радом и организацијом изложби, активан је у културном и уметничком животу средине. Учествује на међународној врло значајној изложби на којој је после пада берлинског зида дошло до предлога обједињавања западноевропске и источноевропске уметничке сцене Европа – Европа, Сто година авангарде у средњој и источној Европи (Europa – Europa Das Jahrhunderet Der Avantgarde In Mitel und OstEuropa) у Бону 1994, и заступљен је на узложби Рене Блока In den Schluchten des Balkan, у Музеју Фридерицианум у Каселу 2003. О његовом раду писано је или је својим прилозима заступљен у бројним публикацијама у земљи и иностранству, међу којима су од посебног значаја Theories and Documents of Contemporary Art, Berkeley: University of California Press, 1996, као и Art and Social Change: A Critical Reader – Anthology, Tate Publishing with Afterall, London, 2007, у којима је објављен његов текст For Self-Management Art. Друго издање ове књиге, објављено је на португалском и енглеском језику, у Сао Паолу, намењено је Бразилу и Латинској Америци. Добитник је више угледних награда; награда југословенског значаја Седам секретара СКОЈ-а у Загребу 1973. Награда 31. Октобарског салона за цртеж, Београд 1990. Награда Бранко Вучићевић, Београд 2019. Члан је удружења ликовних уметника Србије.

(Наративну биографију аутора написао Јерко Јеша Денегри)

О АУТОРУ:

Желимир Жилник (1942, Ниш, Југославија) је филмски уметник из Новог Сада у Србији. Током изузетно плодне каријере, Жилник је снимио преко 50 играних и краткометражних филмова, који су представљени на међународним фестивалима у Берлину, Торонту, Ротердаму, Москви и Оберхаузену. Од краја шездесетих година двадесетог века, друштвено ангажовани филмови су му у бившој Југославији донели велика признања, али исто тако и цензуру током седамдесетих и деведесетих, због недвосмислене критике државног апарата. Нит која се провлачи кроз читав његов опус јесте моћ опсервације и производње снажних и утицајних наратива на основу живота обичних људи.
Недавно је Жилник имао велике ретроспективе каријере у галерији Кунстхале у Бечу (2020/21), Центру Помпиду у Паризу (2019), Синематеци у Аргентини (2018), на међународном филмском фестивалу у Мар дел Плати (2017), у Антологији филмских архива у Њујорку и Харвардској филмској архиви (2017), итд.
Његов рад је приказиван у програмима уметничких галерија, института и музеја широм света (Документа, Касел у Немачкој, Бијенале у Венецији у Италији, Институт савремене уметности у Лондону у Енглеској, Национална галерија уметности у Вашингтону у Америци, Музеј модерне уметности у Бечу у Аустрији, Музеј савремене уметности у Барселони у Шпанији, Универзитетски музеј савремене уметности у Мексико Ситију у Мексику, итд.).
www.zilnikzelimir.net

О АУТОРУ:

Владан Радовановић (1932, Београд, Србија) дипломирао је Композицију на београдској Музичкој академији, у класи проф. Миленка Живковића. Са још троје уметника 1958. оснива Медиалу, а 1959. је напушта. Иницирао  је оснивање Електронског студија Радио Београда, којим је руководио од 1972. до 1999. Године 1993. предлаже пројекат и оснива отворену групу СИНТУМ. Године 2000. предлаже оснивање Групе за ВИШЕМЕДИЈСКУ УМЕТНОСТ при Последипломским интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду.
Ствара и истражује у 10 подручја. Од 1953. бележи и црта снове. Од 1954. ради лик-значење-звук, потом воковизуел, и протоконцептуални пројектизам. Године 1955. уводи чињења (сродна каснијем перформансу). Исте године  у музику уводи минимализам или редукционизам, а 1958-1959. развија космичко-сакралну хиперполифонију. Од 1956. истражује у тактилизму. Од 1957. развија полимедиј (касније преименован у синтезијску уметност), идеограме и рад с телом (сродан каснијој телесној уметности). Од 1958. почиње да у ликовној уметности негује семиапстрактни структуризам.
У погледу чисто технолошког развоја, музику за траку ради од 1960, чисту електронску музику од 1966, компјутерску музику од 1977. и компјутерску графику од 1988.
Написао је преко 250 теоријских текстова о музици и новијим тенденцијама у уметности. Одржао је 29 самосталних изложби, перформанса и концерата у земљи и иностранству. Композиције су му трипут представљале Југославију (1969, 1976, 1988) на фестивалима Међународног друштва за савремену музику (SIMC).
Добио је једанаест домаћих и међународних награда за музику (међу њима су 3 прве награде на такмичењима Југословенска музика на Радију – 1969, 1972 и 1975, Октобарска награда 1971, II награда у Буржу за електроакустичку музику 1979, награда Gianfranco Zafrani на Prix Italia 1984, I награда на Међународној трибини композитора у Београду 1998), 6 за литературу (међу њима су Нолитова награда 1968, I награда на конкурсу Трећег програма Радио Београда за експериментални поетски текст 2006, Награда „Тодор Манојловић“ за модеран уметнички сензибилитете 2019), 7 за визуелне уметности (међу њима су I награда Министарства културе за најбољу мултимедијалну изложбу 1992, I награда за видео у Сао Паолу 1997, Награда Града Београда за Синтезијску уметност као најбољу изложбу у 2007. години, 2008, Награда САНУ „Милан Табаковић“ за Линеарију као најбољу изложбу одржану у периоду 2006-2008 године, 2009) и Вукову награду за изузетан допринос развоју културе 2014.
Члан је Удружења композитора Србије и Удружења ликовних уметника Србије. Од 2001. је професор по позиву на Универзитету уметности у Београду, Група за вишемедијску уметност. Године 2005. постао је почасни доктор музике Универзитета у Колумбусу, Охајо. Године 2006. постао је почасни доктор вишемедијске уметности Универзитета уметности у Београду. Уврштен је у лексикон Срби који су обележили ХХ век – пет стотина личности.

О АУТОРУ:

Валерио Берути (1977, Алба, Пијемот, Италија) дипломирао је уметничку критику на ДАМС-у у Торину. Његов рад био је део многих важних изложби и музејских поставки, попут изложби у Националном музеју уметности 21. века MAXXI; године 2009. био је најмлађи уметник на 53. Бијеналу у Венецији; учествовао је у јапанском пројекту Kizuna – један од најзначајнијих хуманитарних пројеката који су помогли реконструкцију Јапана након земљотреса; године 2012. освојио је међународно признање “Luci d’artista”; итд. Живи и ради у Вердуну код Кунеа, у некадашњој цркви из 17. века коју је купио и рестаурирао 1995. године.

Више информација на www.valerioberruti.com