ИГОР ГРУБИЋ
Индивидуални колективизам
24 ТВ портрета уметника (видео)
120’12”
2009.
Рад је излаган и продуциран за 50. Октобарски салон.
Добивши позив од стране Бранке Анђелковић, уметничке директорке 50. Октобарског салона, да направим рад за потребе поменуте изложбе, прво сам истражио информације о контексту у којем се ова ликовна манифестација одвија.
С обзиром да су те 2009. године због економске кризе смањена финансијска средства за реализацију салона, учинила ми се храбра одлука Бранке Анђелковић да у таквим околностима смањи број учесника и концентрише се искључиво на домаћу сцену и укључи само локалне уметнике, дајући им такође подршку за продукцију радова која до тада није била уобичајена. Како је Бранка Анђелковић насловила изложбу ‘Околност’, питао сам се у којим условима живи савремена уметност на овим просторима; какав је однос уметника и друштва, тј. како уметници промишљају друштво и како друштво промишља или доживљава савремену уметност.
Сетио сам се да задњих пар година већина културњака и уметника говори о недостатку емисија из културе на српским телевизијама, било да су мозаичног карактера било у форми интервјуа, или форми портрета. На српским телевизијама годинама нису рађени ТВ портрети уметника у краћој или дужој документарној форми. Тако сам дошао на идеју да креирам серију документарних ТВ портрета са свим учесницима Октобарског салона (и одлучио да делујем у простору PR-а и маркетинга).
Основна идеја ми је била да широкој публици приближим савремену уметност. Сви смо свесни неприсутности савремене уметности у масовним медијима као и њене одсутности у едукацијском систему; што можда и доводи до ситуације у којој се на почетку 21. века људима савремена уметност чини далека и страна.
У форми ТВ портрета у којима уметници на једноставан начин говоре о свом раду, настојао сам указати гледаоцима да је њихов рад итекако животан и близак свакодневним проблемима и темама с којима се сусреће и бави свако од нас.
Назив пројекта ‘Индивидуални колективизам’ указује на појединца који је упућен на другога, који промишља своју заједницу, друштво. Тај појединац деловањем гради односе и развија мрежу познанстава. Када се појединац који је истински културно-духовни радник, трагалац, када се он спознајно и духовно развија и креће према напред, такође се развија и креће, на индиректан или директан начин, и читава његова мрежа.
Игор Грубић
Бранка Анђелковић. Фил Колинс. Миљенко Дерета. Урош Ђурић. Биљана Ђурђевић. Бојан Фајфрић. Иван Грубанов. Игор Грубић. Живко Грозданић. Јамесдин. Жолт Ковач. Марко Лулић. Маузолеум. Зоран Насковски. Пеђа Нешковић. Влада Николић. Олег Новковић. Даринка Поп-Митић. Бранимир С. Трша. Зоран Тодоровић. Раша Тодосијевић. Борут Вилд. Катарина Здјелар. Желимир Жилник.
Новинарка: Сандра Грубић
Сниматељ: Јосип Иванчић
Монтажер: Зоран Минић
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-528/28.12.2018.
Инвентарски број: 211
Фото: квадрати из видео-портрета
О АУТОРУ:
Игор Грубић (1969, Загреб, Хрватска) је уметник, редитељ и перформер. Бави се фотографијом, видеом и уметничким активизмом. Од 1997. до 1999. године студира на Oдсеку за мултимедијалну уметност на Академији ликовних умјетности у Загребу, а потом похађа Одсек монтаже на Академији драмских умјетности у Загребу и Филозофски факултет Дружбе Исусове. Године 1998. добио је награду 33. Загребачког салона („Црни перистил”). Аутор је бројних пројеката, самосталних и групних изложби у Хрватској и ван ње. Од 2000. године ради и као продуцент и аутор документарних филмова, ТВ репортажа и друштвено одговорних реклама. Представљао је Хрватску на 58. Бијеналу у Венецији.
ДУШАН ОТАШЕВИЋ
Случај
уље на платну, дигитална штампа
114 цм x 114 цм x 4,5 цм, 29 цм x 29 цм
2017.
Инсталација Случај осликава Оташевићев карактеристичан радни метод, који подразумева прерађивање неуметничких материјала, популарних урбаних предмета, представа које припадају локалној или интернационалној популарној и свакодневној култури, медијских клишеа, културних стереотипова. Склоност ка реаранжирању нечега што је препознатљиво Оташевић је у неком рудиментарном облику показао и развијао од средине седамдесетих година до данас, те зидна инсталација Случај, у зачудном ремиксу комбинује Маљевичев Црни квадрат и Хармсове Случајеве.
У радовима Душана Оташевића јављају се специфични феномени и релације везане за уметност постпродукције, која подразумева семпловање и ремикс у контексту авангарде, поп-арта и постмодернизма попут апропријације, монтаже, цитата, рециклирања. Фундаменталан концепт ремикс културе заснован је на чину преузимања и употребе постојећег материјала да би у сагласности са својим жељама стваралац створио нешто ново. Радови Душана Оташевића често се стилски карактеришу као специфична варијанта поп-арта у југословенском, социјалистичко-модернистичком уметничком контексту, где уметник не обрађује брендиране производе, већ производе свакодневне опште потрошње. Његови радови припадају ангажованој уметности у којој аутор спаја критику и иронију. У сликарском поступку његови радови приказују технолошко-занатску редукцију и свесну демистификацију стварања. Већином имају облик објеката у комбинованој техници где доминира дрво као материјал.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-381/1.11.2019.
Инвентарски број: 1663
Фото: КЦБ
Избор библиографије:
Душан Оташевић: Гозба, 27.03 – 22.04.2018, каталог самосталне изложбе, текст Јасмине Чубрило, Уметничка галерија „Надежда Петровић”, Чачак, 2018.
О АУТОРУ:
Душан Оташевић (1940, Београд, Србија) завршио је Академију ликовних уметности (данас Факултет ликовних уметности) у Београду 1966. године у класи проф. Љубице Цуце Сокић. Од 1965. приредио је око педесет самосталних изложби и учествовао је на више од сто педесет колективних изложби у земљи и иностранству, на којима је представио радове у различитим медијима (слике, објекте, инсталације, цртеже, графике, колаже). Од почетка седамдесетих изводи сценографије за позоришне представе. Предавао је на Академији лепих уметности у Београду од 2000. до 2006. године. Дописни је члан Српске академије наука и уметности од 2003, а редовни од 2009. године. Од 2011. обавља дужност управника Галерије Српске академије наука и уметности. Дела му се налазе у многим музејским и галеријским збиркама (Музеј савремене уметности у Београду, Народни музеј у Београду, Музеј града Београда, Уметничка збирка САНУ, Збирка Дома војске Србије, Музеј Зептер у Београду, Галерија ликовних умјетности у Осијеку, итд.), као и у многим приватним колекцијама у земљи и иностранству. Добитник је је повеље Капетан Миша Анастасијевић за допринос култури (2014), награде Чачка на 18. Меморијалу Надежде Петровић (1994), награде за сликарство Октобарског салона 1993. године и многих других. Живи и ради у Београду.
ДЕЈАНА ВУЧИЋЕВИЋ
Кофери
дигитална фотографија на фото-папиру
150 цм x 100 цм
едиција: 1/5
2018.
Пројекат Нагомилавање бави се нагомилавањем на глобалном нивоу, а истовремено задржава и атмосферу интимистичког расположења, које кроз нагомилане антикварне објекте рефлектује унутрашњи свет власница. Јунакиње ове серије уједно су и актери постављени у центар композиције на свакој појединачној фотографији. Оне лутају у својој занесености и опчињености разним врстама терета, а у оквиру психолошког објашњења стања, јунакиња сваког фрејма флертује с критичношћу и самокритичношћу
Амбијент, костим и став јунакиње на фотографији која се налази у Колекцији Октобарски салон, па и избор предмета које она колекционира – кофери – баца светло на порекло и статус приказане жене, те акумулација објеката личи на опсесивну потребу и одјекује њиховим унутрашњим психичким стањем, чиме фотографија добија призвук представе Vanitas-а, те симболичке слике пролазности живота и узалудног задовољства.
У својим фотографским пројектима уметница уређује мизансцен, ослањајући се на костиме и сценско уређење простора претежно из друге половине 20. века. Кроз стилске и иконографске јукстапозиције у својим радовима, ослања се на фигуралне клишее рекламне и филмске фотографије, дајући ироничну потку естетици извештачених снова и помпезних слика медија. Њен уметнички опус заснива се на темама породице, веза, усамљености, алијенације, губитка идентитета, егзистенције жене и њене позиције у односу на успостављне норме друштвено пожељног понашања, а све кроз контексте периода с краја 20. века.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-403/8.11.2019.
Инвентарски број: 219
Фото: Љубазношћу уметнице
Избор библиографије:
Дејана Вучићевић – НАГОМИЛАВАЊЕ. Август–септембар 2018. Текст Јелена Кривокапћ, каталог самосталне изложбе. Продајна галерија „Београд”, Београд, 2018.
Доступно на: http://galerijabeograd.org/wp-content/uploads/2018/08/katalog-dejana-vucicevic-screen2.pdf (приступљено 18.3.2020.)
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
О АУТОРКИ:
Дејана Вучићевић (1976, Београд, Србија) дипломирала је на Фaкултeту примењених умeтнoсти у Бeoгрaду. Члан је УЛУПУДС-а, има статус слободног уметника. Бави се визуелним уметностима, а иза себе има више значајних самосталних пројеката на пољу дизајна и моде, као што су ауторске модне колекције, костими за три целовечерња играна филма и један краткометражни филм. Костимографијом и дизајном бави се у пројектима за позориште и ТВ рекламе, а ради и styling за модно-уметничке едиторијале. У оквиру мултимедијалних уметности бави се концептуалним ауторским пројектима, реализованим у самосталним изложбама. Њени радови налазе се у Колекцији Октобарски салон, Музеју града Београда, Музеју примењене уметности у Београду и Теленор колекцији српске савремене уметности. Више информација на http://www.dejanavucicevic.com/
БРАНКО МИЛИСКОВИЋ
Appointed
живи перформанс
фотографија ц-принт, фото: Данило Матаруга
едиција: 1/10
2018.
У трочасовном јавном перформансу Appointed, Милисковић износи осам инаугурационих говора претходних секретара Уједињених нација од 1946. године до данас. У оквиру 57. Октобарског салона, премијерно је изведен перформанс у којем је ново конструисано тело фиктивног генералног секретара Уједињених нација по први пут у историји „жена”.
Милисковић је 2016. године провео три месеца на уметничкој резиденцији EoFA у Женеви, где је и настала идеја за овај перформанс. Његов иницијални план био је да легално уђе на посед Уједињених нација и уради фотографски рад у Ариана парку који је заштићена територија УН кварта. Након бројних неуспелих покушаја да добије дозволу да уђе на поменути посед, револтиран и понижен, долази на идеју да своје тело конструише у тело новог генералног секретара Уједињених нација и заузме ту фиктивну позицију – генералне секретарке.
Кроз високостилизовану и до детаља занатски усавршену форму извођења, проблематизује низ актуелних друштвених и политичких тема од питања рода до односа појединца и структура власти и моћи. У намери да упути јасну критику против правила која важе на територији УН-а, против великих мера безбедности и двоструке челичне конструкције која брани главну капију од могућих напада цивила, против концепта „тајног” друштва које паралелно има епитет глобалног миротворца, Милисковић је одлучио да конструише и инаугурише ново тело фиктивног генералног секретара Уједињених нација с неограниченим мандатом.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-444/2.12.2019.
Инвентарски број: 1667
Фото: љубазношћу уметника
Избор библиографије:
57.Октобарски салон, Чудо какофоније. Културни центар Београда, 2018.
Milena Dragičević Šešić, Mirjana Nikolić, Situating Populist Politics: Arts & Media Nexus, Faculty of Dramatic Arts, Institute for Theatre, Film, Radio and Television, Belgrade: Clio, 2019, 138–139.
О АУТОРУ:
Бранко Милисковић (1982, Београд, Србија) студирао је на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Мрђана Бајића, Одсек вајарство. Наставио је своје постдипломске студије као стипендиста холандске владе на Краљевској академији уметности у Хагу и дипломирао на одсеку за 3D уметност 2009. године. Мастер диплому стекао је на Hochschule für Bildende Künste у Хамбургу у класи професорке Жан Фауст (Jeanne Faust), на Одсеку за проширене медије 2012. године. Посвећен је живом перформансу, моноопери, кабареу, фотографији и филму. Реализовао је своје радове на бројним престижним, националним и интернационалним фестивалима, изложбама и резиденцијама. Његов рад уврштен је у књиге Performance Art in Eastern Europe since 1960, Dr. Amy Bryzgel; Situating Populist Politics: Arts & Media Nexus, Milena Dragićević Šešić, Mirjana Nikolić; као и у бројне публикације, магазине и штампу. Бранко Милисковић је самостални уметник, члан УЛУС-а. Више информација на https://brankomiliskovic.wordpress.com/
БОЈАН ФАЈФРИЋ
Узрок смрти
HD видео
13’
2015.
Видео-рад Бојана Фајфрића Узрок смрти, позиционирајући „црни талас” југословенске кинематографије у средиште друштвене промене, оживљава наслеђе тог покрета кроз испитивање могућности уметности да подстакне системске заокрете. Уједињујући колективно и лично искуство, поиграва се границама препознатљивости и једног и другог у измењеном контексту.
Приказан је на 56. Октобарском салону и добио jе награду Културног центра Београда.
Нови југословенски филм, боље познат као ‟црни талас”, био је плодна фаза југословенске кинематографије од средине шездесетих до почетка седамдесетих година прошлог века. Он је увео неуспех протагонисте као средство критичког преиспитивања друштва. Његови аутори одбацили су правила и резултате званичне оптимистичке културе и отворено приказали мрачну страну југословенског социјалистичког друштва изазвану увођењем тржишне економије и друштвеним последицама које су из тога произашле. У раду Узрок смрти уметник на себе преузма личности пет иконичких ликова из ‟црног таласа” и поново глуми њихове завршне сцене. Ови ликови су: Милена, из W.R.: Мистерије организма (1971) Душана Макавејева, Југослава, из филма Рани радови (1969) Желимира Жилника, потом Иво, из филма Заседе (1969) Живојина Павловића, Том, из филма Пластични Исус (1971) Лазара Стојановића и Џими Барка, из филма Кад будем мртав и бео (1967) Живојина Павловића.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-426/2.11.2018.
Инвентарски број: 1606
Фотографија: квадрат из видео-рада
О АУТОРУ:
Бојан Фајфрић (1976, Београд, СФРЈ) живи и ради у Амстердаму. Напустио је Југославију 1995. године отишавши у Холандију на студије уметности. Дипломирао је на Краљевској академији у Хагу и похађао резиденцијални програм Рајкс академије у Амстердаму. Излагао је: La Triennale: Intense Proximity, Париз; Theta Rhythm, Балтички центар за савремену уметност, Гејтсхед; 1966 I Constellations Gaur I 2016, Сан Себастијан; STEM TERUG! VOTE BACK!, Де Апел, Амстердам; Was ist Kunst…Resuming a Fragmented History, Грац; The Suspension of Time – Spaceship Yugoslavia, НГБК Берлин; 5. децембар 1978, Музеј савремене уметности, Београд; The Symbolic Efficiency of the Frame, Бијенале савремене уметности у Тирани… Филмски фестивали: Документарни филмски фестивал Темпо – Стокхолм; Recontres Internationales Париз/Берлин/Мадрид; Међународни филмски фестивал Ротердам; Међународни фестивал кратког метра Оберхаузен; Међународни филмски фестивал у Бечу; Док Лајпциг; Импакт фестивал, Утрехт. Више информација на www.bojanfajfric.net
АНТОНИА БОЖАНИЋ
The Surplus (Вишак)
видео
8’40”
2014.
Рад се бави осећањем неразумевања и безизлазности. Изражена је нека врста мазохистичког прихватања стања ствари. Приказано је све оно што је женско, што се мора прилагођавати отврдлим мртвим формама, али у самој огољености тог чина лежи велика доза пркоса.
Рад је излаган у оквиру изложбе 56. Октобарског салона, Љубавни занос.
The Surplus (Вишак) приказује женску особу (уметницу) док лиже површину једног стола. Реферишући на варијацију BDSM-a (Bondage – Discipline, Sadism – Masochism [везивање/дисциплина, садизам/мазохизам]), доминацију и покоравање, уметница се ставља у позицију покореног где предаје контролу доминантном у ритуализованом чину размене моћи. Будући да фигура којој би се покорила није физички присутна или је не видимо, рад говори и о односу између жеља и очекивања. Наиме, имајући у виду да је рад настао током мастер академских студија, чин ауторке, тј. видео-перформанс се у том смислу може разумети и као жеља да се „покори”, односно прилагоди професионалним критеријумима које намеће институција, у ствари професори.
„Када призовем у свест тај чин лизања површине стола, сетим се своје мазохистичке жеље да будем потчињена и контролисана. Извођење те изопачене радње чинило ми је слађим укус бесмисла. Осећања неразумевања и безизлазности нису била нешто чему бих се опирала, већ нешто са чиме сам се у потпуности мирила. И више од тога, нешто што ми се свиђа и што волим.” (А. Божанић, каталог 56. Октобарског салона).
С временом, ауторка у чину који је извела препознаје и део саме себе коме је потребна интеграција. У том смислу, рад скреће пажњу и на то да је суочавање с проблемима индивидуалан процес, али да до промена долази само у спрези између појединца и света.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-456/14.11.2018.
Инвентарски број: 1624
Фото: квадрат из видео рада
Избор библиографије:
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
BUG 4/2, Izložba radova studenata FLU u okviru predmeta Transmedijska istraživanja 2013–2014, 16. februar 2015, Galerija 12 HUB, Beograd, 2015.
О АУТОРКИ:
Антониа Божанић (1991, Београд, Србија) завршила је основне и мастер студије на Факултету ликовних уметности, Универзитета уметности у Београду. Излагала је углавном у Србији, на различитим студентским и групним изложбама од којих су најзначајније: Када се ДРУГИ сусреће са другим ДРУГИМ, Галерије Културног центра Београда, Београд (2017); BUG 4/2, G12 Hub, Београд (2015); Transsampler у оквиру Фестума у Студентском културном центру, Београд (2014); BUG 3/2, Магацин у Краљевића Марка, Београд (2012). Живи и ради у Београду.
Артур Жмијевски
Operation Cast Lead
филм
21’51”
2009.
Радови Артура Жмијевског били су приказивани на изложбама 49. (Тhem, 2007) и 52. Октобарског салона (Тhem, 2007. и Repetition, 2005). Добитник је награде Културног центра Београда на 52. Октобарском салону, која је подразумевала реализацију самосталне изложбе. Самостална изложба под називом Демократије, у оквиру које је било приказано 16 филмова, била је реализована 2013. године у Ликовној галерији.
Филм говори о бруталности и бесмислу војних напада изведених 2009. године у Гази од стране израелске војске. То је прича о жртвама, порушеним кућама и уништеним људским животима. Реч је о измонтираном видео-материјалу који су снимили активисти групе B’Tselem – израелског информативног центра за људска права у окупираним територијама, као и сами становници Газе.
Изворно, рад прати и 16 цртежа који су настали током разговора Артура Жмијевског са становницима Холона и Тел Авива на тему догађаја у Гази. Уметник је замолио своје саговорнике да нацртају оно о чему говоре, те се у овом издању рад приказује под називом My Neighbours и у потпуности одражава духовно стање израелских грађана у специфичном историјском тренутку.
Верујући да је уметност ту да дефинише неки политички проблем, да се фокусира на горућа питања и тако помогне да се нешто евентуално промени, у својој уметничкој пракси пре свега се бави „непријатним” темама, онима које залазе или у поље табуа, проблемима људског тела, Другог али и дугорочним траумама које изазивају историјски и социополитички догађаји попут ратних интервенција у Гази.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: број III-52-166/05.08.2013.
Инвентарски број: 004
Фотографија: квадрат из филма
Избор библиографије:
49. Октобарски салон, Уметник грађанин, уметница грађанка. Културни центар Београда, 2008.
50. Oktobarski salon, Vreme je da se upoznamo, Kulturni centar Beograda, 2011.
Артур Жмијевски, Демократије, 25.9 – 13.10.2013., Ликовна галерија, каталог изложбе, Културни центар Београда
Artur Žmijewski, Trembling Bodies, conversations with Artists, Kronika & Berliner Kunstlerprogramm DAAD, 2010.
https://www.peterkilchmann.com/artists/artur-zmijewski/overview/my-neighbours-2009
О АУТОРУ:
Артур Жмијевски (1966, Варшава, Пољска) сматра се једним од најконтроверзнијих пољских уметника своје генерације, чији радови су најчешће у медију фотографије и филма. На светској уметничкој сцени познат је по свом експерименталном раду и то углавном с маргиналним друштвеним групама. Један је од главних представника тренда критичке уметности. Представљао је Пољску 2005. на Венецијанском бијеналу, а 2012. био је кустос Бијенала у Берлину. Излагао је на бројним самосталним и групним изложбама широм света.
Катарина Здјелар
Shoum (study)
видео
7’
2010.
Видео-рад усредсређyje ce на „инфантилну” праксу учења без разумевања. Једна средовечна особа из Београда снимљена је у процесу декодирања текста песме која је, дало би се претпоставити, његов омиљени музички хит из младости, из осамдесетих година прошлог века: реч је о песми Shout британског new wave / new romantic поп-бенда Tears for Fears. Искуство слушања енглеског језика, преводи се у искуство говора истог.
Рад Shoum излаган је на 50. Октобарском салону.
Човек који декодира текст песме уопште не говори енглески, тако да оно што чује преноси у сопствени „вокабулар”, заснован на способности да гласовно интерпретира и репродукује оно што чује. Да би докучио и запамтио речи песме, он записује оно што разуме као енглески језик. Грешкама и изобличавањем речи песме, ствара се један забавни „нови језик”, тако да, уместо „shout, shout, let it all out, these are the things I can do without…”, он записује „шаум, шаум, лејди о лав, пизат д пизат ду ју раунд…” и наставља у том стилу све док не запише текст читаве песме. На крају, он отпева своју верзију песме према тексту који је сам записао. Намеравани смисао песме, њен културни контекст и њена специфичност губе се да би уступили место једном „личном језику”…
Бранислав Димитријевић, из каталога 50. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-294/12.8.2016.
Инвентарски број: 1428
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
50. Октобарски салон, Околност. Културни центар Београда, 2009.
ААА (Моје срце), кадар
дигитални фајл
променљиве димензиј
2016.
Рад је излаган на 57. Октобарском салону Чудо какофоније 2018. године.
ААА (Моје срце), снимљен у једном кадру, приказује младу жену која истовремено изводи четири композиције. Док чува оригинални стил, темпо и ритам појединачних дела, остаје у кључу различитих музичких комада. Тишина, музика, звук и речи измењују се и сударају. Лице протагонисткиње и вокални акорди служе као бојно поље за брзи прелаз између различитих нумера. Као да се звукови непрекидно чупају из својих утичница, наглашавајући вишеструке, фрагментиране, а опет истовремене привремености које воде економију њеног гласа и композиције. Као што често бива у пракси Катарине Здјелар, овде говоре прекиди, сада кроз корпоралност гласа извођачице. У њеном певању се ради и о начину савладавања раскорака између нумера и о тачности тако историјски, стилски и лингвистички различитих композиција.
Из каталога 57. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-334 /26.11.2021.
Инвентарски број:
Фото: квадрат из видео рада, љубазношћу уметнице
Избор библиографије:
57. Октобарски салон, Чудо какофоније. Културни центар Београда, 2018.
О АУТОРКИ:
Катарина Здјелар (1979, Београд, Србија) дипломирала је на Институту Пит Цварт у Ротердаму и на Академији примењених уметности у Београду. Живи и ради у Београду и Ротердаму. Године 2017. Катарина је ушла у ужи избор за холандску Prix de Rome и освојила награду за уметност Dolf Henkes. Интензивно излаже широм Европе. Излагала је, између осталог, у Музеју модерне уметности Штуки, Лођ; Kunstverein Bielefeld; Српском павиљону на 53. Венецијанском бијеналу; Музејима савремене уметности у Барселони (MACBA) и Букурешту (MNAC); Центру за савремену уметност De Appel, Амстердам; 5. Бијеналу у Маракешу; Галерији савремене уметности Тhe Power Plant у Торонту; Центру за савремену уметност Witte de With, Ротердам; HMKV у Дортмунду; Музеју MuHKA у Антверпену и Музеју савремене уметности Total, Сеул. Више информација на www.katarinazdjelar.net
Драгана Жаревац
Entre nous reedited
дво-канални видeo
3’57’’, 5’58’’ loop
2007–2016.
Инсталација је видео-перформанс Драгане Жаревац која се састоји из два снимка – на једном је жена, видно исцрпљена покушавајући да успостави комуникацију и дозове мушкарца с друге стране стакленог зида; на другом снимку је мушкарац коме се жена обраћа, окренут леђима, не примећује поруке које му се упућују. Одговарајући на тему фестивала Илемоуванте (Корзика, 2007) „зид”, уметница непосредно и метафорички указује на зидове и баријере који спречавају споразумевање међу људима, који су некада потпуно невидљиви, али тиме ништа мање непропустљиви. Радом Entre nous уметница првенствено преиспитује однос између жене (себе – професионалне уметнице) и мушкарца у заједници.
Видео-перформансом Entre nous, те и кроз свој вишедеценијски рад који почива на перформансу и видео-перформансу као личном исказу, Драгана Жаревац бави се односом између жене, уметности и друштва. Она често користи, испитује и изводи идеје у којима је фокус готово увек на биолошкој категорији рода, појму времена (прошлост, меморија и пројекција будућности), простору друштва и простору идеја. Она гради једно лично дело, у првом лицу, у смислу да се ослања на оно што је актуелно у свим својим чиниоцима – естетским, историјским, политичким, социјалним, она их ослобађа и враћа у игру радом на њиховом преобликовању и редефинисању. Противећи се дефинитивним верзијама, она се ангажује у истраживању динамике колективне имагинације, од симболичних ознака до историјске прошлости, с циљем да искаже своју верзију света и да њоме, као и велики број других савремених уметника, редефинише, ако би то било неопходно, уметника у позицији онога који открива, водича, који је и сам медиј (self media).
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-373/16.11.2016.
Инвентарски број: 1447
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
Драгана Жаревац: Вера у прогрес, 23.10 – 14.11.2008, каталог самосталне изложбе, текстови Драгане Жаревац и Етјен Сандрин, Уметничка галерија „Надежда Петровић”, Чачак, 2008.
О АУТОРКИ:
Драгана Жаревац (1959, Београд, Србија) је визуелна уметница. Излагање је започела 1979. године перформансима у Студентском културном центру у Београду, као и у низу галеријских простора бивше Југославије и у иностранству. Њен рад карактерише личан став о питањима од општег друштвеног значаја. У њему уметница на оригиналан начин интегрише искуства историјске концептуалне уметности и нека од највиталнијих пластичних и идејних решења насталих на пресеку два медија, перформанса и видео-уметности. Излаже видео-радове и инсталације, цртеже и радове у звуку. Добитница је награде Центра за уметност и технологију медија (ZKM) у Карлсруеу (1998), Златне сфинге за опус на фестивалу Видеомедеја у Новом Саду (1999) и Награде 23. „Меморијала Надежда Петровић” (2005). Резиденцијалне боравке остварила је у центру ZKM, Карлсруе, центру CICV, Еримонкур и у Сант Антонину, Корзика. Ради као кустоскиња и селекторка видео-програма, међународних видео-фестивала и изложби и као ауторка видео-радионица. Више информација на https://zarevac.wixsite.com/zarevac
XYZ
Re-passage
видео
7’56”
2012.
Re-passage је видео-перформанс чији је коначан резултат добијен компјутерским монтажним поступком. Оно што се дешавало током снимања је то да смо одгурали бицикл унатрашке од тачке Б до тачке А. То је прича о повезивању Бранковог моста и Геодетског завода. Сусрети са шетачима, интеракције и микроприче. Ту је такође и апсурдна идеја да се понављањем неког поступка унатраг можемо вратити у прошлост…). Гурати бицикл и ходати унатраг је поступак који је збуњујући и неугодан психо-механички и можда је сличан осећају некога ко је приморан да се креће инвалидским колицима.
Текст из каталога 53. Октобарског салона
Видео-радови Кварц, Клобуци и Re-passage били су изложени на 53. Октобарском салону, као део различитих cite-specific радова изведених у Београду и/или згради некадашњег Геозавода у Савамали.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметници
Уговор о поклону:
Инвентарски број: 215
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
О АУТОРИМА:
Групу XYZ чине два визуелна уметника – Милан Тител (1966, Братислава, Чехословачка) који је дипломирао на Академији примењених уметности и дизајна (Одсек за скулптуру) у Братислави, и Матеј Гавула (1972, Литомишл, Чехословачка) дипломирао на Академији примењених уметности и дизајна (Одсек за стакло) у Братислави. Обојица данас живе и раде у Братислави, Словачка. Група XYZ постоји од 1997. године, а њено име узима значење три последња слова абецеде. Централна тачка у њиховом раду јесте контекстуално истраживање медија скулптуре. Њихов рад карактерише се као осцилирајући између стабилности и нестабилности, између споменика и минијатура, у одржавању резонанци између тренутака заробљених на дигиталним записима и објективног присуства пластичних материјала. Као уметнички дуо излажу од 1998. године, излагали су самостално и групно на бројним фестивалима и изложбама широм Словачке и Европе. Учествовали су на 53. Октобарском салону 2012. године.