Аница Вучeтић
Ништавило
jeднoкaнaлнa видeo-инстaлaциja
HD пројекција на кружној површини
1’45” у континуитету, без звука
едиција: 1/5
2013.
Видео-инсталација Ништавило представља специфичан видео-амбијент где у мрачном простору пoсмaтрaч нaилaзи нa кoмeшajућу тaмну пoвршину, кoja спорим кружним крeтaњeм делује као да га увлачи у своју масу. Кружнa и врeлa пoвршинa кaтрaнa, кoja ефектом огледала рeфлeктуje oкoлни прoстoр, снимaнa из близинe, успoрeнo прojeктoвaнa, својим одразом скoрo дa прикривa тeшку, лeпљиву, врелу, густу мaтeриjу испoд пoвршинe.
Рад Ништавило, те и уметничка пракса Анице Вучетић, испољава различите унутрашње процесе уметнице, који су измештени из реалности у којима су били произведени. Алегоријски садржај овог рада има корене у ауторкином бављењу јунгијанском психологијом, иако у ствари преноси дубоко лична значења. Излагачки простор често је за Аницу Вучетић мера, граница и метафора менталних процеса, као и снова, сећања и жеља. Ништавило изгледа као вртлог течности, тамније и гушће од воде. Он је, у непрекидном понављању, пројектован на кружну површину с којом се посетилац суочава у потпуно замраченом простору. Окреће се полако, на хипнотишући начин, и, пошто има димензије веће од људских, производи учинак увлачења посматрача у неку другу реалност. То није илузионизам – у ту другу реалност не може се продрети погледом, већ се она може само евоцирати у сећању посматрача. Инсталација делује и као визуализација мрачног хаотичног психичког стања, које су алхемисти звали нигредо, а које у мистичкој литератури има пандан у тамној ноћи душе, а у митологији у силаску у подземни свет.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-378/16.11.2016.
Инвентарски број: 1455
Фото: квадрат из видео-инсталације
Избор библиографије:
Anica Vučetić: Pad, 6.09 – 20.10.2013, tekst Stevana Vukovića, katalog samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, 2013.
О АУТОРКИ:
Аница Вучетић (1962, Београд, Србија) дипломирала је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1986. године, а магистрирала 1989. године. Има статус самосталног уметника од 1986. године. Бави се видео-инсталацијама и видео-амбијентима. Излагала је на тридесет пет самосталних изложби у Београду, Сарајеву, Чачку, Вршцу, Новом Саду, Пожеги; у Музеју савремене уметности Универзитета у Сао Паолу, музеју Лудвиг Форум за интернационалну уметност у Ахену, Кубанском институту за уметност и филмску индустрију у Хавани, Музеју Републике Српске у Бањалуци, Салону Ротовж у Марибору, Рашкој, Сопоту, Перјаничком дому у Подгорици… као и на многим групним изложбама и међународним манифестацијама у земљи и свету (Босна и Херцеговина, Словенија, Хрватска, Црна Гора, Француска, Немачка, Шпанија, Холандија, Белгија, САД, Русија, Италија, Португал, Велика Британија, Чешка, Македонија, Грчка, Јапан, Канада, Шведска, Данска, итд.). Добитница је највећих стручних признања у области савремене визуелне уметности: Награда 23. Меморијала Надежда Петровић и Награда публике на 23. Меморијалу Надежда Петровић у Чачку (2005), Гран-при на 9. Међународном бијеналу уметности у Горњем Милановцу и Политикина награда из Фонда Владислав Рибникар у Београду (2008).
Милош Томић
Рођачки шамар
филм
15’
2012.
Рад је излаган и продуциран за потребе изложбе 53. Октобарског салона, Гуд лајф.
Филм је лична прича уметника о покушају да обнови давно изгубљене или охлађене везе с рођацима којих се сећа из детињства.
У стилу ломатања по свом породичном стаблу, путујем, поново се дружим са људима које добро памтим када сам био дете и тражим од њих савете како да коначно направим тај жељени „прави филм”. Наравно, наслов филма сам каже, понекад бисмо се за филм и потукли. Другарски-рођачки. Више пошамарали, порвали… Иако многи од њих нису више у пуној снази као што су били за време мог детињства, када сам, због сопствених безобразлука, управо од поменутих рођака, добијао батина и батина. Данас, након ових „лемања”, обично се искрено загрлим са њима, врућ, знојав и зачудо – срећан. Најзад, све је то за мене добро и јако здраво, пошто сам за макљаже и табање прилична кукавица. Сећам се коментара једног војника када сам се, ономад у војсци, жмурећки, вероватно и не дишући, коначно потукао:„Вид’ га, добио батине, а фино му!”
Милош Томић, из каталога 53. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-131/1.6.2020.
Инвентарски број: 210
Фото: квадрат из филма
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
О АУТОРУ:
Милош Томић (1976, Београд, Србија) дипломирао је филмску режију на Факултету драмских уметности 2001. у класи професора Мише Радивојевића. Магистрирао је на филмској академији ФАМУ у Прагу 2006, на Одсеку мултимедијалне анимације у класи професора Петра Скале, а 2013. и докторирао на ФАМУ с тезом „Драгоценост одбачених предмета – ђубрета, као материјала за филм, анимацију, фотографију…”. Један је од оснивача легендарне групе „Клипани у пудингу”, страствени је колекционар и стрпљиви колажиста, активан учесник и пропагатор ‟LO-Fi” фестивала који се током деведесетих година борио за слободан, јефтин и независан филм, а већ је неколико година и професор на Факултету за медије и комуникације у Београду, на Одсеку за дигиталну уметност и нове медије. Као аутор излагао је на бројним изложбама широм региона и Европе. Његова уметничка каријера добија нов замах 2013. године када је, заједно с Владимиром Перићем, представљао Србију на Венецијанском бијеналу. Живи и ради у Београду.
Милица Томић
Једнога дана уместо ноћи бљеснуће рафал митраљеза, кад друкче светлост не може доћи (из поеме Оскара Давича „Једног данa”)
акција/интервенција у јавном простору изведена у Београду
10’
едиција: 1/5 + 1 а.п.
2009.
Свакодневно, током два месеца, у јесен 2009. године, одлазила сам на места успешних антифашистичких акција које су за време немачке окупације током Другог светског рата спроводили грађани/ке и чланови/це Народноослободилачког покрета у Београду. Фотографије и видео-запис настали током ових поновљених шетњи су документ градње нематеријалног споменика посвећеног догађајима који нису део јавног сећања. Овом акцијом пре свега желим да отворим питање антифашизма данас и његовог брисања из јавне историје и јавног сећања, као и његове актуелности у односу на нове околности и нове облике фашизма. Данас је једноставно препознати фашизам у његовим ексцесним облицима, али се поставља питање шта је с фашизмом који је свуда око нас, који се не да лако препознати на први поглед, јер је уграђен у законе и администрацију, а тиме и у нашу свакодневицу?
Милица Томић
Посвећено Анархо-синдикалистима Београда 3.9.2009.
Аудио-запис: интервјуи са члановима Народноослободилачког покрета у Београду: Шиме Кроња, Јелена Каденић, Радошин Рајевић, Димитрије Бајалица
Камера и звук: Сташа Томић
Монтажа: Милош Стојановић
Дизајн звука: Владимир Јанковић Слонче
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-295/29.9.2014.
Инвентарски број: 1369
Фото: квадрат из видео-рада, љубазношћу уметнице, Срђан Вељовић
Украдено писмо (Едгар Алан По)
ламбда принт, фотографија: Армин Линке
180 цм x 120 цм
едиција: 1/5
2014/2015.
Фотографија је настала за време истраживања председничког фото-архива (1947–1980. Јосип Броз Тито) и рада на изложби Travelling Communique у Музеју историје Југославије у Београду. Уласком у архиву и приступом овом вредном материјалу наметнуло се питање односа између времена када је фотографија настала и нас, уметника/ца који данас располажу правом да излажу овај материјал и разлажући га на фрагменете мењају значај првобитне намере тадашњих аутора. Рад „Украдено писмо” испитује односе фрагментације великих политичких наратива, поставља питање одложене публике и уводи коментар Жака Лакана: Да писмо увек, на крају, стиже на одредиште и налази свог адресата, без обзира на првобитну намеру пошиљаоца.
Милица Томић
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-477/1/19.12.2019.
Инвентарски број: 1669
Фото: Љубазношћу уметнице
О АУТОРКИ:
Милица Томић (1960, Београд, Југославија). Она је концептуална уметница која истражује различита поља, жанрове и методе савремене уметничке праксе. Њен рад усмерен је на истраживање и постављање питања у вези с политичким и економским насиљем, траумом и друштвеном амнезијом која поставља у сферу јавне дебате, с посебном пажњом на ‘кратак спој’ односа између интимности и политике. Као одговор на друштвене промене и нове форме ‘колективитета’ које су у сржи рада Милице Томић, она је направила снажно преусмерење с индивидуалне ка колективној уметничкој пракси. Данас је Томићева једна од чланова оснивача нове југословенске уметничко теоријске групе, „Група Споменик” (2002) и једна у групи оснивача Радне групе – Четири лица Омарске (2010). Томићева је учествовала у многим интернационалним изложбама попут 24th Sao Paulo Biennale [1998]; 49th Venice Biennale [2001]; 50th Venice Biennale [2003]; 8th International Istanbul Biennial [2003]; Populism, National Museum of Art, Oslo/Stedelijk Museum, Amsterdam/Frankfurter Kunstverein [2005]; 15th Sydney Biennale [2006]; Manufacturing Today/Trondheim Biennale [2010]; 10th Sharjah Biennial [2011]; Odessa Biennial [2013]; Monuments Should Not be Trusted, Nottingham Contemporary, Notingam, Engleska [2016]; Red Africa at Calvert 22, London/Galeria Avenida da Índia, Lisabon, Portugalija [2016/17], Body Luggage, Kunsthaus Grac [2017], Sequences. Art of Yugoslavia and Serbia, MoCAB, Beograd [2017], Volksfronten/Exhibiting at the Trowel’s Edge/Steirischer Herbst, Grac, Austrija [2018]…
Учествовала је на изложбама 45. 49. 52. и 54. Октобарског салона.
Више информација на https://milicatomic.wordpress.com
Драгољуб Раша Тодосијевић
Хвала Раши Тодосијевићу, захвална сиротиња капиталистичког система
литографија,
70 цм x 101 цм
2005.
Српска уметност је мртва, живела уметност Раше Тодосијевића
сито-штампа
83 цм x 70 цм, диптих
2006.
Драга Олга Розанова
акрил на картону
30 цм x 25 цм
2010.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-293/29.9.2014.
Инвентарски број: 1362, 1363, 1364
Фото: Милан Краљ
Уметност, секс и историја
дигитални принт
85 цм x 67 цм, триптих
2012.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-481/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 060
Фото: Милан Краљ
Упркос економској кризи…
штампа на платну
97 цм x 140 цм
2004.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-11/15.1.2016.
Инвентарски број: 077
Фото: Милан Краљ
Оно што Рашу Тодосијевића издваја од осталих протагониста београдске неформалне групе, војвођанских колега и наредних генерација београдских концептуалних уметника, јесте доследан, бескомпромисан и радикалан уметнички дискурс од кога није нимало одступио све до данас. По томе је Тодосијевић јединствена појава у савременој српској уметности; он је пример политички еманципованог субјекта и социјално одговорног уметника који скоро да није произвео ниједан рад који не би подразумевао неку врсту критичке интервенције. Како је то сам формулисао „у моралним, политичким и друштвеним сукобима, уметност изоштрава и наглашава смисао”. А смисао Тодосијевићеве поруке уопште треба тражити у опредељењу за радикалну политизацију уметности под којом подразумевамо програмско преиспитивање системских конвенција уметности и њених идеолошких апарата, као и активизацију позиције уметничког дела у оквиру друштвене праксе. Функционална димензија Тодосијевићевог рада на неки начин наликује оној Ханса Хацкеа који је тим поводом изјавио: „Део моје поруке је тај да би уметност требало да има употребну вредност пре него да буде схваћена као роба коју производи неки подузетник.”
Из текста Дејана Сретеновића, каталога Хвала Раши Тодосијевићу, самосталне изложбе одржане у МСУБ
Излагао је на изложбама 45., 47. и 50. Октобарског салона. У оквиру КЦБ едиције „Сам(а) свој покрет“ издата је збирка прича Раше Тодосијевића преведена на италијански језик у оквиру пројекта „Пут за Европу“.
Избор библиографије:
Хвала Раши Тодосијевићу, текст Дејана Сретеновића, каталог самосталне изложбе, Музеј савремене уметности у Београду, 2002.
О АУТОРУ:
Кратка и улепшана верзија мог мизерног живота у Београду
Рођен сам другог септембра 1945. године у Београду, у улици Народног фронта; та се улица пре Другог светског рата звала Улица краљице Наталије. Прво смо – моји честити родитељи и ја – становали у Румунској улици, горе на Дедињу (касније Ужичка улица). После смо се, ко зна зашто, преселили у Шајкашку улицу бр. 17. То вам је доле крај железничке станице Дунав. Када су градске власти из необјашњивих разлога срушиле то лепо здање у француском стилу, преселили смо се у Цвијићеву бр. 115, близу Новог гробља. После неких десетак година а можда и коју више, отишли смо на периферију града, богу-иза-ногу, у Јабланичку бр. 21. Много касније сам коначно добио свој стан, собичак слободе, на Сењаку, у Праховској улици, тачније у бившем Америчком сокачету. Када су Маринелини родитељи напустили овај свет, скрасио сам се у центру града у Улици генерала Жданова, која је пре неку годину поново добила свој стари, предратни назив: Ресавска улица.
Прво ме је моја наглува тетка Стојанка грдно наговарала да одем на тапетарски занат и да постанем тапетар као и њен брат а мој ујак Педи. Потом сам покушао да будем војни пилот у Мостару. Како ми ни то није ишло од руке, нити ми се свиђало досадно кадетско друштво, вратио сам се у Београд. Две године сам похађао Курс цртања и вајања у Шуматовачкој улици 122а. Коначно, 1964. године, дакле годину дана после земљотреса у Скопљу, уписао сам Академију ликовних уметности у Београду. Моји професори на Академији били су људи непријатно скромног дара и још скромнијег образовања; смртоносна мешавина медиокритета, улизица и сујетних фантома. Преостало ми је да путујем светом и да се сам образујем онако како сâм знам и умем, не бих ли, ето, својим маленим снагама некако успео да скршим невидљиви јарам свеколиког провинцијализма. Атеље сам добио после равно тридесет година и то на такозваном Старом сајмишту које је за време Другог светског рата било немачки концентрациони логор. По неки пут, док у атељеу слушам тиху музику, чини ми се као да ми у походе долазе и учтиво ме поздрављају несретне душе побијених логораша.
Београд, 2009.
Драгољуб Раша Тодосијевић (1945, Београд, Србија). Завршио је Академију ликовних уметности у Београду 1969. године. Члан је УЛУС-а од 1971. године. Излагао је самостално и у оквиру групних изложби широм света. Његови радови налазе се у колекцијама Музеја савремене уметности у Београду, Музејa сувремене умјетности у Загребу, Модернe галеријe у Љубљани, Moderna Museet у Стокхолму, Archivio Francesco Konz у Верони, The Roland Gibson Collection, Галеријe Ингрид Дацић, Колекцији Широки Бријег, приватним колекцијама Владмира Мацуре, Игора Чучека, Хуберта Клокера и Славка Тимотијевића. Живи и ради у Београду.
Зоран Тодоровић
Корекција/портрет
фото-колаж
220 цм x 90 цм
2004.
Корекција/портрет је фото-документација пре, током и после естетске корекције на лицу уметника и тадашњег директора Музеја савремене уметности Војводине Живка Грозданића. Хируршки изведена корекција портрета направљена је по скицама и идеји Зорана Тодоровића.
У оквиру 50. Октобарског салона под називом Околности изложио је рад Цигани и пси, двоканалну видео-инсталацију.
Једна од најчешћих операција у естетској хирургији је корекција ушних шкољки – клемпавила, те је циљ овакве „акције” био да се лице Грозданића кориговањем клемпавила приближи моделу који се сматра пожељним, те и класично лепим. Битна карактеристика овог рада, која се уочава уопште у пракси Тодоровића, јесте потенцијал изрежиране и изведене ситуације/акције/догађаја која постаје уметничко дело. Тодоровић намерно користи извесне облике производње усмерене на преображај људског материјала/тела (масноћа, ткиво, коса, кожа) у артефакт или робу (сапун, ћебе, одећа).
Ако је тело поље различитих културолошких садржаја, као и културолошка конструкција зависна од модела полности, расног и класног препознавања, као и режима исхране, физичке активности и облачења, у овом случају је посреди процес брисања већ постојећих уписа. Грозданићу се дешава то што се редовно дешава онима који су укључени у механизме културне индустрије, од извођача фолк/поп музике до глумаца и спортиста, као и друштвеним и политичким представницима, за које се афективно везује пажња ширих маса и који стога служе као идентификациони модели: он бива „редизајниран” сходно укусу тих маса и сходно жељеном резултату тог замишљеног процеса идентификације. Тодоровић, с друге стране, овим чином напушта подручје искључиво личне одговорности, утврђене акцијама над сопственим телом, у коме је претходно његов рад био затворен, и улази у поље манипулације туђим телом.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-482/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 1395
Фото: Љубазношћу уметника
Невеста #3
фото-колаж
280 цм x 100 цм
1998.
Рад Невеста #3 је перформанс у коме уметник наго женско тело премазано шећерним раствором, прекривено килограмима мува које су гајене за ту прилику и „велом” од полупрозирне тканине, користи као објекат (предмет посматрања) који је истовремено и субјекат (учесник/извођач) перформанса. Тодоровић Невесту поставља као живо извођење, упркос томе што је то извођење/перформанс представљено кроз документацију догађаја. У том смислу, изведбени догађај дешава се унутар „приватности”, а појављује се путем фото-колажа унутар „јавности”, где укључује интеракцију с публиком која често зазире пред изложеном интимношћу.
Овај перформанс извела је Тања Остојић, уметница која је 1996. године у Југославији започела своју уметничку праксу као перформерка у неповољним околностима изоловане уметничке сцене. Документација о догађајима/радовима Зорана Тодоровића је само једна уметничка форма, а иницирани догађаји су они моменти у којима уметност, без обзира на задате параметре, отвара могућност извођења облика живота. Тодоровић Невесту поставља и као „живо извођење” којим се нови медији или друштвене технологије уводе у специфичну изведбену ситуацију – однос приватног и јавног – интимног и заједничког.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-329/24.08.2018.
Инвентарски број: 113
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
INTENZITET AFEKTA: Performansi, akcije, instalacije: retrospektiva Zorana Todorovića, 18.03 – 6.04. 2009, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2009.
Jasmina Čubrilo, About restoring and nourishing/eating beauty, Reč 49, Beograd, 1998.
Stevan Vuković, „Korekcija/Portret”, u katalogu izložbe Galerija Konkordija: Izlagačka praksa kao kulturno–politička strategija, maj–avgust 2004, Muzej savremene umetnosti Beograd, 2004.
Zoran Todorović: Toplina, 6.06 – 22.11.2009, Paviljon Srbije na 53. Bijenalu u Veneciji, Muzej savremene umetnosti Beograd, 2009.
О АУТОРУ:
Зоран Тодоровић (1965, Београд, Србија) професор је на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду, где је био један од оснивача предмета Трансмедијска истраживања. У својим радовима тематизује питања надзора, биополитичке управе и контроле – откривајући непријатне истине и скривене мотивације. Излаже од 1992. године у водећим домаћим и светским институцијама и фестивалима нових медија у Европи и свету. Представљао је Србију на 53. Бијеналу у Венецији. Дела му се налазе у приватним и државним колекцијама у свету и у Србији. Добитник је Награде 41.Октобарског салона 2000. године.
Предраг Терзић
Душко Вујошевић ослобађање играча за шут
Joey Dorsey (Olympiacos – FC Barcelona Regal 68–64)
Из серије Живoтни пoлeт (Elan vital)
фотографија
74 цм x 90 цм (2 ком)
2011–2014.
У серији фотографија Живoтни пoлeт (Elan Vital) нaлaзи сe низ визуeлнo рeшeних кoшaркaшких нaпaдa нa тeрeнимa Бeoгрaдa, Зajeчaрa, Чaчкa, Крaљeвa, Пoжeгe, Хeрцeг Нoвoг (Црнa Гoрa), Tрeбињa (РС, БиХ), Врoцлaвa (Пoљскa), Mилaнa (Итaлиja) и Maдридa (Шпaниja). Интервенције се састоје из низа визуелно решених кошаркашких напада на кошаркашким теренима, а сваки од напада или свака акција носи име кошаркашке легенде која је исту извела, или носи назив места на којој је акција реконструисана или ре-изведена (LeBron James (Cavaliers vs Orlando game 2), NBG 2009, Jasikevicius (PAO vs CSKA 73 71), Душко Вујошевић ослобађање играча за шут, Joey Dorsey (Olympiacos – FC Barcelona Regal 68–64), Paths of Glory, Nemanja Bjelica (FC Barcelona – Fenerbahce Ulker)). Овакав начин интервенције у простору наговештава начине обликовања и презентовања теоретских оквира у кошарци, које један тренер преноси својим играчима. Играчи тренерове идеје преносе на терен, а Терзић је те идеје пренео користећи се графичким елементима како би дошао до њихове визуализације. Кроз знакове и симболе, уметник је рекреирао одређени тренутак који се може изводити изнова. Графички елементи искоришћени за илустрацију спортске акције, у овом смислу постају нацрт за кореографију и простор за ре-извођење.
У уметничком опусу Предрага Терзића могу се уочити три циклуса који се односе на кошарку.
Први циклус започет је 2005/2006. године под називом Национална служба, где је фокус био на портретима играча и тренера који су утицали на промене у концепту игре под обручима. Развој концепта види се у другом циклусу – Животни полет где Терзић напушта фигуративни цртеж, уопште, фигуративну представу и улази у поље апстракције и перформативне акције над којом нема контролу, сем у постављању „базе” која ће служити као упутство за извођење спортске „кореографије”/акције. Трећи циклус – Leistung (О лакоћи и тежини) – на неки начин заокружује однос спорта и уметности из претходна два циклуса и фокусира се на додир и начин представљања интеракције тела у простору кроз цртеж и/или зидни цртеж. Својим радовима Терзић покушава да подстакне на дијалог и испита значење спорта и његовог транспоновања у јавну сферу уметности.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-377/16.11.2016.
Инвентарски број: 1458
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
55. Oktobarski salon, Stvari koje nestaju. Kulturni centar Beograda, 2014.
Predrag Terzić: Elan Vital, 19.04 – 13.05.2013, Galerijа savremene umetnosti Smederevo, katalog samostalne izložbe, Smederevo, 2013.
PREDRAG TERZIĆ: ŽIVOTNI POLET//ELAN VITAL, 1–13.11.2011, Galerija Doma omladine Beograd, tekst uz izložbu autorke Anje Obradović, 2011.
О АУТОРУ:
Предраг Терзић (1972, Београд, Србија) дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду у класи Чедомира Васића 2000. године где је и магистрирао. Докторирао је на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду. Излагао је у земљи и иностранству, а тренутно ради као професор на Факултету за медије и комуникације. Његови радови налазе се у многим јавним и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Више информација на: www.predragterzic.com
Наташа Теофиловић
a|symmetry
3D и 2D анимација хуманоида
7’ 57”
2013.
Анимација a|symmetry настала је из једног покрета виртуелне руке која чулно и испитујуће додирује празнину (void) виртуелног простора. Тај изоловани покрет, након вишеструког умножавања, више се не препознаје као појединачан елемент већ формира јединствену слику. Ротација, симетрија и постепено кашњење покрета генеришу апстрактну форму која асоцира на органску структуру и поприма квалитете симбола попут мандале или неке врсте оживљеног пулсирајућег универзума. Умножавањем, сваки најмањи трзај прста у финалној композитној форми добија драматичан импулс и убрзање.
Метод оваквог генерисања слике у раду a|symmetry изабран је с намером да метафорички прикаже идеју стварања система значења. Свака појединачна и изолована појава, након вишеструких опсервација, преламања – „огледања” као у калеидоскопу, формира центричну и стабилну слику. Резултујућа „велика слика”, настала од поједичног непретенциозног хуманоидног покрета, упућује на поруку о јединству, нежности, љубави, људској сензуалности и несавршености (a-symmetry) које нас чине јединственим. У њеном поступку, сам процес рада има значајну улогу, и од њега, као и од управљања и манипулације појединачних сегмената тог процеса, зависи крајњи резултат. Интердисциплинарна истраживања ове уметнице захтевају познавање различитих области уметности, науке и технологије, као што су: сликарство, вајарство, графички дизајн, језик филма, анатомије, психологије, законâ физике, програмирања, командовања софтверима и др.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-376/16.11.2016.
Инвентарски број: 1453
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
Наташа Теофиловић: Дистанце [1995–2016], 6 – 22. 05. 2016, каталог самосталне изложбе, Музеј савремене уметности Војводине, Нови Сад, 2015.
Наташа Теофиловић, Уметност покрета у простору празнине (технологија и пракса виртуелних карактера), Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2011.
Сања Којић Младенов, Скок и зарон: дискурси о роду у уметности: конструкција професионалног идентитета уметница у области нових медија у Војводини крајем 20. и почетком 21. века, Београд, 2020.
О АУТОРКИ:
Наташа Теофиловић (1968, Панчево, Србија) јесте уметница која кроз новомедијску и компјутерску уметност истражује појавност и идентитет женског и чулног у виртуелном простору. Њен уметнички развој кретао се од неоконцептуалне уметности раних 90-их до дигиталне уметности новог века, која спаја уметност, науку и технологију. Технички посматрано, она ради у различитим медијима, од експерименталног видеа и перформанса до 3D карактер анимације и дигиталних амбијената. Њени дигитални радови могу се описати терминима интердисциплинарне, хибридне и интeрактивне уметности. Допринос едукацији и разумевању дигиталне уметности, а посебно 3D анимације, дала је својим докторским радом који је и први докторски рад у Србији из области дигиталне анимације. Реализовала je бројне самосталне изложбе и учествовала у многим колективним, у земљи и иностранству, од којих се издвајају: Ars Electronica (Аустрија, 2007), Incheon International Digital Art Festival 2009 (Кореја, 2009), DAT – Digital Art & Technology (Сингапур, 2007), KIBLIX 2014 – Parallels (Словенија, 2014), Premonition, Blood, Hope – Art in Vojvodina and Serbia from 1914. to 2014. (Аустрија, 2014), Cargo East, The Subdued existence: Serbian Contemporary Art Scene (Тајван, 2014; БиХ; Словачка, 2015). Више информација на https://vimeo.com/user5395533
Берит Таплсеп
Шест топола
видео
3’23”
2012.
Инсталација Шест топола настала је као резултат истраживања Берит Талпсеп за продукцију рада поводом 53. Октобарског салона: Гуд Лајф, 2012. године. Уметница је на једној локалној бувљој пијаци у Београду пронашла три фотографије које су послужиле као полазна тачка за њен рад. На све три фотографије била су приказана два мушкарца како ходају по плажи, позирају за камеру, покушавајући да изгледају привлачно и спортски. На полеђини сваке фотографије била је исписана година – 1936, као и две речи: „Шест топола”. Уметница рекреирањем безбрижне атмосфере с фотографија одлучује да поврати виђени тренутак из прошлости – доброг живота – и пројектује га у садашњост.
Решена да истражи шта речи на полеђини сваке фотографије значе, Берит Талпсеп сазнаје да је „Шест топола” било име старог ресторана смештеног на обали Саве, близу поменутих шест стабала тополе. Уметница је кренула у потрагу за тим рестораном и открила да се околиш приказан на фотографијама у потпуности изменио – насмејани, препланули, безбрижни људи нестали су са осунчаног булевара, док је само једна топола и даље била ту. Тополе су можда посечене, а та два човека већ неко време покојни, али тај тренутак на плажи 1936. године остао је заробљен и сачуван на фотографијама. Уметница је решила да врати у живот те балсамоване тренутке, да наново у садашњици створи тај необичан осећај доброг живота виђеног на фотографијама. „Баш као те старе фотографије пронађене на бувљој пијаци, моје дело заробљава добар живот, граби га из протока времена, како би он поново био откривен и рекреиран.”
Берит Талпсеп, текст у каталогу 53. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону:
Инвентарски број: 209
Фото: квадрат из видео рада
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
О АУТОРУ:
Берит Талпсеп (1982, Тарту, Естонија) је уметница која живи и ради у Финској. Студирала је на Академији уметности у Естонији и Академији уметности у Глазгову. Беритина интересовања везана су за сећања на нивоу културе и појединца у коњункцији с временом, смрћу и личним сећањима. Бави се скулптуром, видеом и фотографијом. Самостално и у оквиру групних изложби излагала је у многим значајним институцијама широм Европе, између осталог – Kunstguss Museum, Немачка; Gallery Noorus, Тарту, Естонија; Музеј савремене уметности у Хелсинкију, Финска; Monteaudio 13, међународни фестивал звука, Монтевидео, Уругвај; итд. Учествовала је на 53. Октобарском салону, Гуд Лајф, физички наративи и просторне имагинације, 2012. године у Београду. Више информација на http://www.jaanisoo.com/berit/
Аника Стрем
A Woman Standing Inside an Old Building / A Women Standing Outside an Old Building
видео-документација перформанса изведеног на отварању 53. Октобарског салона
6’54”
2012.
Аника Стрем је свој први перформанс извела 1995. године с мајком, Аном Стрем, у галерији у Берлину. Од тада је на сцени извела велики број перформанса, као певачица и ауторка композиција свирајући на малом синтисајзеру. Последњих година ангажује друге перформере који уместо ње изводе често веома једноставне изведбе или представљају одређене емоције, као што је био случај на сајму уметности Frieze у Лондону када се десет мушкараца правило да их је срамота.
Током боравка у Београду, а на позив кустоса 53. Октобарског салона, Бранислава Димитријевића и Мике Хануле, главни простор истраживања била је зграда бившег Геозавода у Савамали (у којој је и одржана поменута изложба).
Ова стара зграда, која чува велики део историје града, постала је главна тема и перформанса који је изведен на отварању изложбе 53. Октобарског салона. Током перфоманса жена (Марија Опсеница, глумица и перформерка), стајала је непомично, без икакве интеракције с људима који су улазили и излазили, прво на улазу у стару зграду, а потом и на излазу из ње. Бројни посетиоци који су том приликом дошли на отварање изложбе, пролазили су поред жене, често је и не примећујући. Рад заправо говори о нашем односу према историји, о томе како заборављамо или смо приморани да заборавимо. Жена, попут старе зграде, изгледала је као да чува тајну и историју у себи.
На 53. Октобарском салону Аника Стрем је поред овог рада приказала још два филма и један натпис на зиду.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-337/04.9.2018.
Инвентарски број: 1671
Фото: квадрат из видео-записа перформанса, љубазношћу уметнице
О АУТОРУ:
Аника Стрем (1964, Хелсинборг, Шведска). Њен рад развијао се кроз текст, музику, филм и перформанс, често обрађујући тему неуспеха. Завршила је Краљевску академију ликовних уметности у Копенхагену. Између 1993. и 2005. године живи у Берлину, а од 2005. године у Лондону. Од 1995. године, када је њена мајка Ана Стрем учествовала у првом перформансу који је Аника извела, наставила је да буде једна од главних протагонисткиња и у филмовима које је уметница реализовала. Паралелено ради и на продукцији музике за филмове које ствара, а многе нумере је извела и уживо. Њени перформанси изведени су по неколико пута на различитим местима и просторима, а издваја се онај који је представила у оквиру сајма уметности Frieze у Лондону, када је десет мушкараца идентично обучених шетало заједно кроз простор сајма, одајући утисак да их је због нечега срамота и да им је непријатно. А прави разлог за овај перформанс је био у чињеници да је на сајму те године било заступљено премало жена уметница. Више информација на https://www.annikastrom.net/
Саша Стојановић
Погрешно је мислити да ћеш то схватити
уље на платну
80 цм x 100 цм
2011.
Рад Погрешно је мислити да ћеш то схватити шаренолико и „питомо” изражава ауторово незадовољство у вези с неолибералним и капиталистичким механизмима и дериватима спектакла и забаве, који атрофирају младост и претварају је у послушан елемент економије.
Стојановићева уметничка пракса је након 2000-их усмерена против потрошачког друштва и неолибералног капиталистичког друштва које покрећу економски интереси мањине и које производи сиромаштво, сексизам, маргинализације, институционализовано насиље и субординације свих врста. У раду Погрешно је мислити да ћеш то схватити скреће се пажња на дневну политику и актуелну стварност, слика садржи поруке које иронично говоре о друштвено-политичкој свакодневици. Насликана група људи приказана на слици на транспарентима носи поруке попут: „Адаптирани човек није слободно биће”, „Робо Сапиенс”, „Чаролија како чему где и зашто”, „Некада су пси личили на своје власнике, сада власници личе на своје аутомобиле”, „Капитализам нуди у шаренилу и неповољне кредите”, „Игнорисање је нови облик цензуре”, итд. Стојановић својим радом предлаже да заједно престанемо да радимо на одржавању овог лажног света и одемо у сопствене самоодрживе и од система независне збегове. За њега, уметност не сме бити намењена малограђанској публици и медиокритетима, без икаквог људског и критичког садржаја.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-381/16.11.2016.
Инвентарски број: 1459
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Saša Stojanović: Sloboda, 20.02 – 12.03.2018, katalog samostalne izložbe, Gradska galerija u Užicu, 2018.
Saša Stojanović: Nebesko pecivo, 9–27.04.2013, tekst uz samostalnu izložbu, Galerija Kolarčeve zadužbine, Beograd, 2013.
О АУТОРУ:
Саша Стојановић (1968, Лесковац, Србија) је визуелни уметник, перформер и активиста. Дипломирао је сликарство 1997. године на Факултету уметности у Приштини. Свој рад заснива на афирмацији љубави и комуникације, као и критичког и ауторефлексног односа према животу, друштвеној стварности и институцијама. Значајан део његовог стваралаштва чине перформанси реализовани током 90-их и почетком 2000-их година, који су били део контекста ангажоване алтернативе. Део активности Саше Стојановића је и серија предавања под називом „Небеско пециво слуша плоче и разговара са људима”, на којима се слуша рок музика мање познатих извођача из периода 1966–1969. Аутор је плаката и омота за албум „Сва срећа генерал воли децу” групе Обојени програм. Ликовно је опремио књигу „Три чвора на трепавици” Љубивоја Ршумовића. Члан је УЛУС-а. Са ИП КЛИО 2016. реализује пројекат Грал библиотека чуда, где својим ликовним предлозима проговара слободним духом противећи се баналности декоративних потрошачких трендова у дизајнирању књига.