ДОПЛГЕНГЕР
Неименовани фрагмети #2
једноканална видео-пројекција
6’10”
едиција: 1/5
2014.
Неименовани фрагменти #2 кроз секвенце једне од најпопуларнијих југословенских телевизијских серија Бољи живот, открива слике које сведоче о убрзаним политичким и економским променама у Југославији током 80-их и почетком 90-их.
Неименовани фрагменти представљају серију радова који се баве политиком медијских слика које су учестовале у изградњи историјских наратива на простору бивше Југославије у периоду од 1980. до 2000. године.
У оквиру 55. Октобарског салона под називом Ствари које нестају, била су приказана два рада из серије и то Неименовани фрагменти #1 и Неименовани фрагменти #2.
Бољи живот je југословенска тв серија, снимљена у продукцији Телевизије Београд, која је постигла огромну гледаност у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Серија с елементима сапунице, комедије и драме имала је 82 епизоде, премијерно је емитована у периоду од 1987. до 1991. године и сматра се најпопуларнијом серијом у бившој Југославији.
Кроз лик Еме, једне од главних протагонисткиња, која је растрзана између малограђанских и социјалистичких вредности, осликава се проблем неусклађености система вредности друштва које клизи ка пропасти. Сажимањем првих четрдесет епизода у шест минута, постиже се ефекат антиципације нечег страшног и непознатог што неминовно надолази.
Пројекат Неименовани фрагменти анализира, деконструише и присваја медијске слике како би указао на рад медијске машинерије и манипулације коју она остварује. Филмови су у потпуности реализовани методом деконструкције постојећег архивског материјала.
Ова серија радова изнова изводи контекст медијског садржаја, истичући оно што је претходно било невидљиво и потиснуто, оно што је у медијском току остало маргинализовано или се сматрало ефемерним.
Из каталога 55. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметници
Уговор о откупу: III-5-166/1.6.2016.
Инвентарски број: 1425
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
55. Октобарски салон, Ствари које нестају. Културни центар Београда, 2014.
The 6th Cairo Video Festival, 8 – 20.11.2014, Catalogue, Medrar for Contemporary Art / Gezira Art Center / Zawya Cinema, Cairo, Egypt, 2014.
Neimenovani fragmenti, 23.12. 2014 – 12.01.2015, tekstovi Anete Stojnić, Nikole Dedića, katalog izložbe, Galerija Doma omladine Beograd, 2015.
О АУТОРИМА:
Доплгенгер је уметнички дуо који чине Исидора Илић (1978, Београд, Србија) и Бошко Простран (1979, Београд, Србија). Рад Доплгенгера бави се односом између уметности и политике кроз преиспитивање режима покретних слика и модуса њихове рецепције. Деконструишу филмски медиј, језик, структуру и текст како би се испитали начини путем којих уметност/покретне слике учествују у креирању политичке стварности. Ослањају се на традиције експерименталног филма и видеа, да би неким од поступака из тих традиција интервенисали на већ постојећим медијским производима. Рад Доплгенгера презентован је у Србији и иностранству, како на самосталним и групним изложбама тако и на филмским и видео-фестивалима широм света. Више информација на http://www.doplgenger.org
Перица Донков
Тачке ослонца
акрилик, графит и сребрни пигменти на натрон папиру 350 гр
480 цм x 300 цм
2013.
Стваралаштво Перице Донкова дефинише се у оквирима неоенформела, објашњеног као „сликарство знака, геста и материје, по други пут” – таласа шире југословенске сцене који се јавио током осамдесетих година прошлог века, а којег карактерише изразита нефигуралност и заснованост на сликарској материји. Његов рад заснива се на идеји да стваралаштво представља артикулацију егзистенцијалних тегоба и да уметност може пружити индивидуално духовно склониште од цивилизацијског суноврата. Нужним, али не и драстичним променама ликовног израза, уз константну склоност ка монументалним форматима, Донков почетком 21. века редукује употребу боје на црну, белу и оловно сиву, увек остајући у пољу визуелности лишене нарације, мотива и предметности.
Рад који се налази у Колекцији Октобарског салона представља покушај да се заснује простор слике одређен тачкама ослонца. Тај простор формиран је хоризонталама и вертикалама без одређеног шаблона, које дају оријентацију хаотичној хомогености и одређену врсту сакралности. Та сакралност, поред монументалних димензија, постигнута је и наглашеним издвајањем широког вертикалног сребрног поља које се истиче у односу на тамни фонт слике. Вертикала, својим симболичким вредностима, представља главни конструктивни принцип у процесу сакрализације простора, у овом случају простора слике. Она симболише еволуцију духа, постајући стуб, тј. тачка ослонца духовне промене код појединца. Ова сакралност не сагледава се нужно у хришћанском кључу, већ отвара врата контемплативности на општецивилизацијском нивоу. „Стварам склониште, лични простор за молитве угрожене јединке која спознаје и супротставља се бесмислу. Моји радови јесу иконе верујућег у постојање, трајање и надмоћ духовног над материјалним.” (Перица Донков)
Ако кренемо од тога да нереференцијално сликарство произилази из контемплације, онда сликарство Перице Донкова представља директну реакцију, његово сећање и поимање света који га окружује. Рад има комуникативан потенцијал, јер својом ликовношћу која полази од материјалног, апстрахује емоције и интелект у поље контемплације и позива на измештање посматрача у сегменте духовног и нематеријалног. Иако тамна по колориту, слика не представља песимистичан поглед уметника на свет, већ напротив, према његовим речима, отвара поља неког новог хуманизма.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-379/16.11.2016.
Инвентарски број: 1454
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Perica Donkov, izložbeni katalog br.52 (KG), 11.IV – 6.V 2019. Milica Todorović, autorka teksta. Galerija RIMA, Kragujevac.
Mileta Prodanović, Perica Donkov: Slika kao sklonište / A Picture as a Shelter. Prilozi: Ješa Denegri i Danijela Purešević. Prevod Novica Petrović. Beograd: Fondacija Vujičić kolekcija, 2015.
Милица Тодоровић, Перица Донков РАДОВИ 2016–2019. Издање Народне библотеке „Стеван Сремац”, Ниш, 2020. (монографија у припреми за штампу)
http://www.politika.rs/scc/clanak/16318/ и http://www.politika.rs/sr/clanak/445563/Politikina-nagrada-za-najbolju-izlozbu-Perici-Donkov (приступљено 2.априла 2020)
О АУТОРУ:
Перица Донков (1956, Мазгош, Србија). Дипломирао је 1981, а магистрирао 1984. године на Одсеку за сликарство Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професора Раденка Мишевића. Од 1983. године члан је УЛУС-а у статусу слободног, а потом истакнутог уметника, а од 2018. године члан је Савета САНУ, Огранка у Нишу. Добитник је 15 националних награда за сликарство, почевши од студентске награде ФЛУ 1980. и награде Универзитета уметности 1981, затим награде Галерије „Надежда Петровић” 1984, „Ђорђе Крстић” 2001, Златне палете УЛУС-а 2007, „Бели анђео” 2007. „Милан Коњовић” 2010, Политикине награде „Владислав Рибникар” 2020., највећег друштвеног признања града Ниша – Награде „11. јануар” 2010. године. Самостално је излагао 35 пута у земљи и иностранству, учествовао на више од 200 колективних изложби као и на свим најзначајнијим ликовним манифестацијама у Југославији и Србији (Контролирана геста, Југословенска документа 89, Тридесет најзначајнијих уметника VIII и IX деценије у Југославији, Бијенале младих, Октобарски салон итд.). Његова дела налазе се у најзначајнијим јавним музејским и галеријским збиркама у земљи, као и у приватним збиркама (Вујучић, Поповић, Трајковић, Ерић, РИМА, Марјановић, Винер Штедише, Теленор, Philip Moris). Од 2008. године предаје на Факултету уметности у Нишу у звању редовног професора.
Урoш Ђурић
Живот као такав
видео
дванаест клипова различитог трајања
2012–2015.
Серија видео-записа говори о одсуству кохерентног наратива, указујући на призоре света који су снимљени на различитим локацијама и у разнородним ситуацијама у периоду од три године (2012–2015), по Београду, Прагу, Марибору, Минхену, Паризу, Охриду, Берлину, Рашки, Рену, Трсту и другде. Сви сведоче о општем стању лимба, о оној врсти живота којег појединац сагледава између преломних историјских догађаја, живота лишеног великих одлука, нејасноћа или мистификација, лишеног потребе да се каже нешто истински радикално или ново све док се не артикулишу прве клице нарастајућег отпора спрам израбљивачки скројене реалности.
За разлику од Ђурићеве доминантне праксе да себе поставља као „теоријског лика” у већини својих радова, овог пута видимо аутора и његов социјални оквир, друштвену сцену кроз коју се креће. Видео-радови или филмски записи, како уметник истиче, монтирани су по целинама, али појединачно поседују флексибилност да се могу приказати на различите начине. Неки записи по својој структури делују перформативно, док друге карактерише и документарно-ситуационистички потенцијал. Ситуације су различите, од оних интимних с могулима галеријског и уметничког живота на сајмовима, до пролетерских ситуација с маргинализованим уметницима у Минхену, итд. У записима се примећује слојевитост и садржајност скривеним друштвеним коментарима, које уметник провоцира да се открију, уз услов да је посматрач довољно социјално, визуелно и семантички писмен.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-380/16.11.2016.
Инвентарски број: 1449
Фото: квадрат из видео-радова
Избор библиографије:
Uroš Đurić: Život kao takav, 19.11 – 12.12.2015, Galerija Podroom, Kulturni centar Beograda, tekst uz samostalnu izložbu, 2015.
Uroš Đurić / Život kao takav, 9.02.2016, Supervizuelna – online časopis za savremenu umetnost https://www.supervizuelna.com/uros-duric-zivot-kao-takav-1-deo/
https://www.supervizuelna.com/uros-duric-zivot-kao-takav-2-deo/ (приступљено 9. маја 2020)
О АУТОРУ:
Урош Ђурић (1964, Београд, Србија) студирао је историју уметности на Филозофском факултету (1984–87) и Сликарство на Факултету ликовне уметности у Београду, на којем је дипломирао (1992) и магистрирао (1998). Живи и ради у Београду. Активно излаже од 1989. године. Током година радови су му представљени у Jeu de Paume у Паризу, Kunsthalle Fridericianum у Каселу, Аустријском културном форуму у Њујорку, Kunsthalle у Бечу, Захета галерији у Варшави, Frankfurter Kunstverein, Музеју модерне уметности у Сент-Етјену, бечкој Сецесији, Katzen Arts Centre у Вашингтону, културном центру Tecla Sala у Барселони, Museum Moderner Kunst Sammlung Ludwig Wien у Бечу… Сарађивао је с Харалдом Земаном, Ренеом Блоком, Марином Гржинић, Гералдом Матом, Лорандом Хеђијем, Ленком Клодовом, Томасом Трумером, Габи Макерт, Тобијем Мајером, Јаром Бубновом, Томасом Мизгангом, Викторијом Комбалијом, Јижијем Шевчиком, Миком Ђерђеску, Горанчом Ђорђијевским, Иваном Мечлом… Дела су му заступљена у колекцијама Лудвиг музеја у Бечу, Esl у Клостернојбургу, EVN у Марија-Енцерсдорфу, Антоана де Галбера у Паризу, Музеја савремене уметности у Београду, Теленора, музеја Zepter и Музеја града у Београду, Музеја савремене уметности Војводине у Новом Саду, као и у многим приватним колекцијама широм Европе. Живи и ради у Београду.
БИЉАНА ЂУРЂЕВИЋ
Будућност нам не доноси ништа!
туш, перо, акрилик на платну
38 цм x 71 цм
2010.
Цртeж/сликa Будућнoст нaм нe дoнoси ништa! бaви сe прoблeмoм Memento Vivere, кao кoнтрaпункт чeстo кoришћeнoj тeoлoшкoj фрaзи Memento Mori. Припaдa групи рaдoвa који се доводе у везу са серијама Систeмaтски прeглeд и Синхрoнo пливaње. Излагала је на 50. Октобарском салону 2009. године и на 56. Октобарском салону 2016. године.
На цртежу Будућност нам не доноси ништа! прoстoр у кoјем се налазе младе девојке представља деo шкoлских купaтилa. Нека врста алузије на злoкoбниje oкружeњe нaмeрнo je oстaвљeнa. Замрзнутост призора ствара осећај „пре” и „после”, тиме повећавајући тензију и уносећи драмски набој у дело. Насиље није експлицитно, већ се дешава у машти посматрача. Акценат је нa стaњу млaдих у рaзвojу, кojи свoj стрaх нe сублимирajу, вeћ гa пoтискуjу, ствaрajући фрустрaциje кoje нeрeткo oбeлeжaвajу њихoв живoт.
У својим радовима, реалистичким приступом и обиљем симбола, уметница преиспитује феномене алијенације, социјалне анксиозности, агресије и својом специфичном поетиком критикује савремено друштво и његове идеале. Њене слике пуне су емоционалне напетости, људи портетисани често хипнотички гледају у посматрача, „увлачећи” их на тај начин у слику, док су тела фигура најчешће у драматичном односу према другим телима или простору који их окружује. Тај простор неретко је украшен декоративним елементима који само на први поглед ублажавају асоцијативне елементе бруталности.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-157/25.5.2016.
Инвентарски број: 1478
Фото: Љубазношћу уметнице, Милан Краљ
Избор библиографије:
Aesthetics of Violence – Three Solo Exhibitions: AES+F Group – Norbert Bisky – Biljana Đurđević. January 24 – June 6, 2009. Curator Tami Katz-Freiman, catalogue of the exhibition. Haifa Museum of Art, Haifa, 2009. Доступно на: http://www.katzfreiman.com/wp-content/uploads/2015/03/VIOLENCE.pdf (приступљено 18.3.2020.)
50. Октобарски салон, Околност. Културни центар Београда, 2009.
Биљана Ђурђевић, текст Мирослав Карић, каталог самосталне изложбе, 6 – 19.10.2015, Галерија Рима, Крагујевац, 2015.
О АУТОРУ:
Биљана Ђурђевић (1973, Београд, Србија) дипломирала је и докторирала на Фaкултeту ликoвних умeтнoсти (Одсек сликарство) у Бeoгрaду. Од 2009. ради на сликарском одсеку истог факултета, а 2012. изабрана је у звање доцента. Током 2010. и 2011. била је гoстуjући прeдaвaч нa Parsons the New School for Design у Њујорку. Добитница је Политикине награде „Владислав Рибникар” за најбољу изложбу у 2012. години. Дела јој се налазе у јавним и приватним збиркама у земљи и иностранству као што су: Moderna Мuseet, Шведска; Podesta Collection, САД; C Collection, Швајцарска; Музеј савремене уметности Београд; Музеј Frissiras, Грчка; Essl колекција, Аустрија; Музеј савремене уметности Аскона, Швајцарска итд. Више информација на http://biljanadjurdjevic.com/
diSTRUKTURA
We are living in a beautiful wOURld (Nemanja)
принт на алубонду
80 цм x 110 цм
2007.
We are living in a beautiful wOURld (Smiljana)
принт на алубонду
80 цм x 110 цм
Рад тематизује индивидуална искуства уметника-емиграната из земаља бивше Југославије који у Грацу трагају за идентитетом и позицијом у новом, понекад непријатељски расположеном окружењу у коме су препознати као „други”, без обзира на све покушаје адаптације.
Део је фотографске инсталације која је излагана на 48. Октобарском салону.
We Are Living in a Beautiful wOURld је рад у настајању покренут дубоко личном спознајом о социјалним и политичким условима у нашој земљи. У потрази за бољим животом људи напуштају Србију и постали смо свесни да губимо све више и више пријатељa. Одлучили смо да направимо фотографије ових младих људи као део збирке сећања на њихове неизвесне дестинације. Сваки пут када неко одлучи да оде у иностранство у потрази за бољим животом, позвани смо да осведочимо тренутак њихове коначне одлуке. Сви они имају исте разлоге и сви су у вези са државним, политичким и социјалним стањем.
Рад је започет 2007. године серијом фотографија (дигитални принт на алубонду, 80 цм x 110 цм), да би се касније развијао и укључио друге радове као што су: Oblivion Statistic (инсталација, 400 x 400 x 250 цм, 48. Октобарски салон), Simple Statements (4 лајтбокса, 40 цм x 50 цм сваки, 2008, Белеф), Homeland (интервенција у јавном простору, Парк природе Pöllauer Tal, Аустрија 2010, Глеисдорф 2013.), On Certainty (видео, 5’22” 2010), као и site-specific рад We Are Living in a Beautiful wOURld – Грац, у оквиру пројекта Generation Lost.
diSTRUCTURA
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметници
Уговор о поклону: III-5-538/30.12.2014.
Инвентарски број: 069, 070
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
diSTRUKTURA: their very landscape is alive, 22.10 – 14.11.2015, Културни центар Београда, 2015.
diSTRUKTURA / Joint Venture, 2005–2015, ProArtOrg, Beograd, 2016.
We Are Living in a Beautiful wOURld – Austria, ProArtOrg, Beograd, 2016.
HomeLand (Polau 1)
дигитални принт, каширан
40 цм x 84 цм
2010.
HomeLand (Polau 2)
дигитални принт, каширан
40 цм x 60 цм
2010.
Рад је изведен у нaциoнaлнoм пaрку Пoлaу (Pöllauer Tal) пoрeд Грaцa. Дигитални принтови представљају интeрвeнциjу у прирoди тoкoм кoje су уметници искoпaли рупу димeнзиja 2 x 2 м и пoпунили je зeмљoм кojу су дoнeли из Србиje. Кaрaктeр oвoг рaдa трeбaлo je дa укaжe нa прoцeсe aсимилaциje и прихвaтaњa тoкoм eмигрaциje.
Кроз рад HomeLand размишљања групе diSTRUCTURA крећу се у правцу формирања питања око тога како пејзаж циркулише као средство размене, место визуелног присвајања и фокус за формирање идентитета. Како уметници наводе, поред тога што је географски појам, Централна Европа је понајвише историјски, културни, политички и етнографски концепт који претпоставља земље између Источне и Западне Европе. Поготово термин на немачком, Mitteleuropa – односи се на простор који је пре Првог светског рата био под доминантним утицајем аустријског културног поднебља, што се у већини случајева поклапа с модерним описом Централне Европе.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметници
Уговор о поклону: III-5-538/30.12.2014.
Инвентарски број: 071, 072
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
diSTRUKTURA / Joint Venture, 2005–2015, ProArtOrg, Beograd, 2016.
We Are Living in a Beautiful wOURld – Austria, ProArtOrg, Beograd, 2016.
Locus Suspectus
видео
26’23”
2014.
Видео-рад Locus Suspectus, заједнички рад diSTRUCTURE и концептуалне књижевнице Барби Марковић, приказује пејзаж града Сарајева, концентришући се на место убиства престолонаследника Франца Фердинанда, простор испред Латинске ћуприје и раскршће улица Обала Кулина бана и Зелених беретки.
У видео-раду нараторка и књижевница ишчитава техником cut-up записе с улица града. Кроз преспајање неповезаних реченица, појмова и запажања које је сакупљала насумично по месту где се атентат догодио, ауторка текста имала је за циљ да прикаже ауру града, народа и времена. На тај начин постигла је компарацију између садашњости и прошлости – истичући разлике и заједничке карактеристике отиснуте у менталитету нације.
Јелена Павићевић, Ликовни живот, 2018.
Видео је сниман на Кошутњаку у Београду, где у једном потпуно природном окружењу, Барби изговара градску аутобиографију градећи причу о вредностима, кодовима и проблемима града. Током ове 25-минутне нарације у којој се кадар полако шири приказујући шумско окружење, постајемо свесни како се историја преко знакова и кодова преноси кроз време и простор и како простор памти догађаје.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-159/25.5.2016.
Инвентарски број: 1477
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
diSTRUKTURA: Story Lines,12.03 – 20.04.2020, каталог самосталне изложбе, Музеј савремене умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2020.
diSTRUKTURA: their very landscape is alive, 22.10 – 14.11.2015, Културни центар Београда, 2015.
diSTRUKTURA / Joint Venture, 2005–2015, ProArtOrg, Beograd, 2016.
О ГРУПИ:
Милица Милићевић (1979, Београд, Србија) и Милан Боснић (1969, Београд, Србија) дипломирали су и магистрирали на Факултету ликовних уметности у Београду, на Одсеку за сликарство. Од 2005. раде на заједничким пројектима као уметнички пар под називом diSTRUCTURA. Медији у којима раде су углавном фотографија, слика, цртеж и видео. Њихов рад је презентован у земљи и у иностранству на самосталним и групним изложбама Радови им се налазе у приватним, јавним и корпоративним колекцијама у земљи и иностранству. Током протеклих година учествовали су у разним резиденцијалним програмима, симпозијумима и радионицама у Шпанији, Немачкој, Француској, Швајцарској, Холандији, Аустрији, Италији, Словенији, Египту, Србији и Финској. Више информација на www.distruktura.com
Александар Димитриjeвић
Велико X
акрилик на лесониту
220 цм x 220 цм
2007.
У основи ове велике интерактивне слике – слагалице, како је уметник назива, налази се шеснаест просторних сегмената, од којих је један празнина. Сама реч слагалица упућује на мноштво сегмената које треба поставити у целину уз помоћ једне празнине, што омогућава померање, кретање свих сегмената као и празнине.
Учествовао је на 47. Октобарском салону 2006. године, на позив уметничког директора Ренеа Блока.
Велико Икс припада серији радова који су настајали у периоду 2005–2007. година. Димитријевић их представља као део пројекта који се односи на друштвене игре, а резултат је размишљања о релацији између публике и уметничког дела. У конкретном случају тај процес је игра која се састоји од конструкције и деконструкције – слагања и неслагања, кроз које се посматрач укључује у стваралачки процес.
Игра пружа уживање и могућност безброј понављања изгубљених вредности, али и откривања нових. Играјући се деловима слагалице (слике), стварамо нову слику.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-291/25.9.2014.
Инвентарски број: 1352
Фотографија: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
47. Октобарски салон, Уметност, живот и пометња. Културни центар Београда, 2006.
Колекција савремене српске уметности, Теленор фондација, 2007, стр. 70–71.
http://contemporarybalkanart.com/portfolio/aleksandar-dimitrijevic/
http://www.serbiancontemporaryart.info/index.php/en/homepage/item/39-aleksandar-dimitrijevic?texts=1
http://www.telenorkolekcija.rs/media.php
О АУТОРУ:
Александар Димитријевић (1977, Ужице, Србија). Основне студије сликарства завршио је 2004. године на Академији уметности у Новом Саду. Магистрирао је на Одсеку за цртеж на истој Академији 2010. године. Излагао је на бројним самосталним и групним изложбама, како у земљи тако и у иностранству. За свој рад награђиван је више пута. Радови се налазе у бројним приватним и јавним колекцијама. Године 2016. основао је Центар за визуелне уметнике, а 2017. године и галерију Рефлектор у простору старе касарне у Ужицу. Добитник је награде „Јелена Шантић” за изузетне резултате у новим културним праксама за пројекат галерије Рефлектор. Више информација на www.dimitrijevica.com
Марко Црнобрња
Акредитација
дрво, теракота
120 цм x 25 цм x 20 цм
2015.
Реч је о едукативној скулптури, која је патентирана као решење за све вербалне недостатке једног оптимистичног родитеља, који верује да уметност не може променити свет, али може помоћи у одгајању несташних синова.
Марко Црнобрња од 2003. године ствара едукативне скулптуре намењене превасходно својој деци како би иницијално и сам, с (не)искуством младог родитеља и исто тако младог вајара, савладао и истовремено у себи помирио две озбиљне улоге у којима се нашао. Током година његов рад попримио је специфичну аутентичну форму – његова дела постала су средство васпитања, али и аутономан уметнички израз, место сусрета две праксе/две стратегије (уметничке и родитељске), али и методолошки развијен систем значења и означавања. Радом Акредитација Црнобрња скреће пажњу на однос родитеља и детета; алегорична композиција с неколико фигура оца и сина, представља однос две генерације, два метода учења – упућујући на то да је улога родитеља у васпитању детета Сизифов посао.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-384/16.11.2016.
Инвентарски број: 1448
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
Gordana Stanišić, O velikim malim ljudima i malim velikim brigama skulptura Marka Crnobrnje, Vujičić kolekcija, Beograd, 2019.
О АУТОРУ:
Марко Црнобрња (1978, Обреновац, Србија) завршио је основне и мастер студије на Факултету ликовних уметности у Београду 2005. године на Одсеку за вајарство. Ради на Факултету примењених уметности од 2017. године. Излаже на самосталним и групним изложбама, а радови му се налазе у приватним и музејским колекцијама у земљи и иностранству. Добитник је различитих признања у пољу уметности, између осталог и годишње награде Града Шапца „Кључ града” за ауторско решење 2015. године; Треће награде за дизајнерско решење Привредне коморе Града Београда 2014. године; Награде конкурса за званичан сувенир Републике Србије на SHANGHAI EXPO 2010. године; друге награде на Фестивалу светлости у Љубљани LAMPATUSH 2009. године, итд. Суоснивач је редизајн студија Штап&Канап.
Јасмина Цибиц
Perch for parabuteo unicinctus (E. Sotsas)
ламбда принт
100 цм x 100 цм
едиција: 1/5
2010.
Рад је део серије фотографија са скулптурама XX век, која је урађена специфично за 6. Тријенале савремене уметности у Љубљани. Док је истраживала кретање птица и њихову интеракцију са скулптурама које је намерно правила као реплике неких од најпопуларнијих дизајнерских предмета 20. века, Цибиц је радила са дресером птица грабљивица.
Кохабитација та два елемента требало би да подстакне анализу два примера комодификације – изложбене архитектуре и уметничког рада као таквог. Током целе своје праксе уметница користи слику птица грабљивица као снажан лајтмотив, као симбол променљивог нивоа производње сувенира: човек је у почетку користио птице грабљивице да би задовољавао основне потребе за храном, тек касније је почео да замењује њихову вредност за култивисано искуство природе – као трофеј и украс. Лјуди који су били довољно моћни стављали су пуњене птице и друге животиње поред драгоцених и чувених уметничких дела и дизајнерских предмета. Полазећи од те чињенице, Цибиц испитује статус уметничког рада, његов значај, политику његове презентације и његов однос с посматрачем.
Михa Цолнер
Рад је изложен на 54. Октобарском салону у Београду.
Тема нове серије радова Јасмине Цибиц је испитивање нивоа значења предмета којима Запад приписује способност да буду покретачи искуства. Сувенири из других крајева, измишљене иконе, фотографије, дизајнерски предмети и наравно – на врху друштвене лествице вредности – уметничка дела, све су то инструменти који омогућавају посматрачу да доживи оно што из различитих разлога не може да доживи непосредно, и управо због тога се у те предмете уписује вишак вредности (митска, субјективна, тржишна, естетска, политичка, културна и појмовна). Цибиц истражује разлоге тих промена у вредностима и процесе и услове самог искуства које их омогућавају.
Фотографије из серије 20. век приказују птице грабљивице које се одмарају на нечему што на први поглед изгледа као пречке. Грабљивице, које је човек у почетку користио да задовољи основне потребе, тек касније су постале ознака статуса и симбол луксуза. Сада им њихови власници замењују употребну вредност за вредност култивисаног искуства природе. У оквиру тог процеса преласка са употребног на трофејни предмет препознајемо преношење сентименталне, културне, друштвене и тржишне вредности на посматрача. Можда је то разлог што су аутентични трофеји, сакупљени на путовањима буржуја по далеким земљама, замењени лажним репликама, производима широке потрошње и сувенирима који немају ништа од праве суштине ствари коју би уопште требало памтити.
Петја Графенауер
© Културни центар Београда, Октобарски салони уметница
Уговор о поклону: III-5-288/1/23.9.2014.
Инвентарски број: 1349
Фото: Љубазношћу уметнице
О АУТОРКИ:
Јасмина Цибиц (1979, Љубљана, Србија) живи и ради у Лондону, бави се перформансом, инсталацијом и филмом, користећи низ активности, медија и позоришних тактика како би редефинисала или преиспитала специфичну идеолошку формацију и средства за њено обликовање, као што су уметност и архитектура. Њен рад повлачи паралелу између изградње националне културе и њене употребне вредности за политичке циљеве, бавећи се безвременошћу психолошких механизама и механизама меке моћи које ауторитарне структуре користе за сопствену реинсталацију и реинвенцију.
Јасмина Цибиц је представљала Словенију на 55. Венецијанском бијеналу својим пројектом За нашу економију и културу. Недавну монографију Јасмине Цибиц Spielraum објавили су BALTIC и Distanz, a NADA Kerber Verlag и Kunstmuseen Krefeld. Више информација на http://jasminacibic.org/
Владан Царичић
Преко црвене нити
видео
17’17”
1987–2012.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-293/1/29.9.2014.
Инвентарски број: 041
Фото: квадрат из видео-рада
Крај црвене нити
видео
15’
2012–2014.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-293/1/29.9.2014.
Инвентарски број: 064
Фото: квадрат из видео-рада
Раскршће црвене нити
видео
6’36”
2012–2014.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-520/24.12.2014.
Инвентарски број: 1392
Фото: квадрат из видео-рада
Трилогију Црвене нити чине три видео-рада настала поводом 53. Октобарског салона 2012. године. Непосредна инспирација били су простор Савамале и зграде Београдске задруге где се Салон одвијао, као и слоган салона „Гуд лајф” који је тако драстично одударао од стварности некада најлепшег престоничког кварта, тада удављеног саобраћајем и бизарним садржајима. Тако је настала црвена нит, танка линија која својим потезом у простору упозорава на оку невидљиве садржаје иза којих стоји заборављена узбудљива историја. Црвена нит представља танку, упозоравајућу границу између антипода, доброг и лошег, лепог и ружног, заборављеног и неоправдано обележеног.
Радом Преко црвене нити Царичић се враћа у зграду Београдске задруге, у просторе где је двадесет пет година раније с пријатељима снимио филм „Случај Хармс”. Поред реконструкције Хармсове филмске собе, осећао је потребу да нешто каже о тадашњој пропасти знаменитог савамалског простора. Тако је црвена нит размеђила затечене дерутне просторе и могући „Гуд лајф”, макар као сценографија најдужег кадра југословенске кинематографије који је ту давно уснимљен. Оригинално је рад Раскршће црвене нити настао као перформанс који је са сарадницима Царичић извео на 53. Октобарском салону. Симболички постављен крст преко раскрснице пет улица испред Београдске задруге, представљао је жељу да се једном раскрсти с ефемерним садржајима који су угушили некада осебујан живот Савамале. Коначно, рад Крај црвене нити представља последњи рад у трилогији, настао у тренутку затварања 53. Октобарског салона, а означавао је симболично расецање „судбинске” старе греде која је представљала изазов да се у савамалски простор врати дух добрих догађања.
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
О АУТОРУ:
Владан Царичић (1960, Београд, Србија) је филмски и тв сценограф и продуцент.
Различита животна и професионална раздобља у потпуности је посветио истраживању могућности преношења визуалне информације и опсене на гледаоца, било као ТВ новинар и извештач с Балкана за Finish Broadcasting Company крајем 80-их или Production Designer, аутор који реконструише и дочарава другу историјску епоху. У богатом сценографском опусу реализовао је неке од најгледанијих програма до сада емитованих на овом простору, попут луткарског ТВ серијала од готово 400 епизода „Никад извини”. Огледао се у разним жанровима – од дечије серије „Форе и фазони” до првог играног филма у продукцији Српске православне цркве – „Божићна песма” и историјске комедије „Црни Груја и камен мудрости”. У филму „Случај Хармс” с пријатељима је покушао да од оронулог и сивог Београда направи опсену постреволуционарног црвеног Лењинграда, времена авангарде која настаје и нестаје у трену. Учесник је 53. Октобарског салона у Београду. Од 2012. године са Сејом Сеxоном развија пројекат „Путујућег музеја новог примитивизма”. На осам изложби овог музеја реализовао је низ ауторских уметничких инсталација инспирисаних новопримитивним покретом (Загреб, Љубљана, Сарајево, Тузла, Бања Лука, Нови Сад, Београд). У великој галерији РТС-а, коауторски је са Синишом Жарином реализовао изложбу „Живети у Дунавској бановини” која је током зиме 2014. представила концепт Музеја заборављених уметности из Новог Сада.
Игор Бошњак
Хотел Балкан
видео
10’27”
едиција:1/8
2013.
Рaд Хoтeл Бaлкaн прeдстaвљa сe кao мeдитaтивaн и aмбиjeнтaлaн видeo-рaд кojи дeфинишe грaницу измeђу футуристичкoг сeћaњa нa прoшлoст и сaдaшњeг зaмишљaњa будућнoсти. Пoстoje сликe из прoшлoсти кoje сe мoгу oдмaх прeпoзнaти дa су из прoшлoсти, aли их ми и пoрeд тoгa дoживљaвaмo кao дa су футуристичкe. Филм je снимљeн у Tитoвoм бункeру у Кoњицу (Босна и Херцеговина).
Филм је приказан у оквиру изложбе 55. Октобарског салона.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-105/6.3.2015.
Инвентарски број: 076
Фото: квадрат из видео-рада
Има ли смрти послије живота?
видео
7’30”
2018.
Именовање и језик представљају основу уметничке вредности у видео-раду Има ли смрти послије живота?. Основна филозофска односно онтолошка питања на којима почива тежина овог рада остварују се једноставном инверзијом редоследа речи смрт и живот у догматском питању „има ли живота послије смрти?”, чиме се на трен ствара збуњеност као основица могућности нових пропитивања и закључивања. Естетиком дистопије и landscape cinema у односу између лика и пејзажа уметник aкцентира идеју изолације, ишчекивања, немогућности коначног сазнања и заробљености унутар човеком ограничене перцепције времена, те покушаја њене екстензије.
За овај рад уметник је добио награду Звоно 2018. године.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-380/31.10.2019.
Инвентарски број: 1662
Фото: квадрат из видео-рада
О АУТОРУ:
Игор Бошњак (1981, Сарајево, Босна и Херцеговина) живи и ради у Требињу, Босна и Херцеговина. Углавном ради на пољу филма, видеа, инсталације и фотографије. Тренутно ради као доцент на Академији ликовних умјетности у Требињу. Завршио је Академију ликовних умјетности Требиње 2005. године, а магистрирао на Одсеку за сликарство. Завршио је интердисциплинарне мастер студије на Универзитету уметности у Београду. Излагао је на бројним изложбама и фестивалима широм света. Добитник је награде за најбољег младог уметника БиХ 2018. године, потом награде 49. Салона у Херцег-Новом, награде за експериментални видео на 4. Салону у Велељу… Више информација на www.igorbosnjak.com