Јука Кoркeилa
Ништа није тајно (Rain Maker, Patterns, Toast and Cock)
просторна инсталација, гваш на папиру
променљиве димензије (3 ком)
2012.
Коркеила храбро пробија границе како у садржају слика и цртежа, тако и у третману традиције сликања. Главни субјект је тело. Уметник суочава посматрача са сликама фалуса, изазивајући неугодан осећај и зазорност. Његови радови изражавају бизаран смисао за хумор, балансирајући на граници између маште и стварности истражујући мушку сексуалност с дозом цинизма и искрености какве ретко доживљавамо. Цртежи и акварели поседују снажан начин изражавања, како у боји, тако и у структури. С обзиром да је просторни концепт у презентацији рада важан, често, као што је био случај овде, уметник садржаје с папира шири на зидове, те је често реч о целовитом визуелном искуству. Радови су излагани у оквиру изложбе 53. Октобарског салона.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону:
Инвентарски број: 204
Фото: Милан Краљ, поставка 53. Октоабрски салон, Ана Костић
Lux Lucem Sequitur
инсталација од керамичких плочица
димензије променљиве
2012.
Просторна инсталација Јуке Коркеиле настала је као site-specific рад на 53. Октобарском салону у простору зграде бившег Геозавода у Београду. У намери да пронађе катализатор за свој креативан процес, током боравка у Београду, креће у потрагу за духовним саветником – неким ко поседује паранормалне способности да разговара с „мртвима”. Истраживање је уметника водило кроз многобројне загонетне сусрете и занимљиве дијалоге које су га усмериле да у простору Геодетског завода изведе не-физички рад, како сам наводи. Просторна инсталација Lux Lucem Sequitur у затвореном просторно-временском континууму Геодетског завода, осликавала је сцене у угловима очију и нечујне одјеке који продиру кроз порозни вео између физичког и духовног света.
Рад Јуке Коркеиле који је настао in situ, као и други радови који су чинили изложбу, настојао је да успостави однос између поимања простора (физичког и друштвеног) као затеченог и статичног стања, и места као привременог, променљивог и зависног од друштвених процеса. Већина уметничких радова изведена in situ без жеље за спектакуларизацијом или комодификацијом простора, пружали су ситуиран и мотивисан визуелан и концептуалан коментар сопствених физичких, перцептивних и наративних особина.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону:
Инвентарски број: 205
Фото: поставка 53. Октобарског салона, Ана Костић
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
О АУТОРУ:
Jукa Кoркeилa (1968, Хеменлина, Финска) диплoмирao je нa Финскoj aкaдeмиjи ликoвних умeтнoсти. Излaгao је нa вишe сaмoстaлних и групних излoжби у Финскoj и инoстрaнству. У свoм рaду Кoркeилa руши грaницe кaкo у сaдржajу свojих сликa тaкo и у сaмoj трaдициjи сликaрствa. Коркеила у свом раду деликатно, али и експлицитно, истражује широк дијапазон емоција – од хумора до зазорности, те од очајања до наде. Њeгoвe сликe су пoдjeднaкo грубe и крхкe, с jaкoм тeнзиjoм измeђу oпштeг мишљeњa и личних oчeкивaњa и илузиja. Представљао је Финску на Бијеналу у Сао Паолу 2004. Године 2014. излагао је на Бијеналу у Аргентини; самосталне изложбе реализовао је у Moderna Museet у Стокхолму и широм Скандинавије. Живи и ради у Хелсинкију и Берлину.
Карстен Конрад
Музичке столице – Reise nach Jerusalem (Voyage to Jerusalem)
инсталација, дрво, метал
димензије променљиве (9 ком)
2012.
Серија инсталација – објеката под називом „Reise nach Jerusalem” настала је као један од два site specific рада у оквиру 53. Октобарског салона (ГУД ЛАЈФ – Физички наративи и просторне имагинације, 2012). За оба рада, „Reise nach Jerusalem” и „Београдски Риалто”, Карстену је главни материјал за рад био уништен намештај или делови намештаја из различитих периода које је затекао у згради Геозавода, где је Салон и одржан. За инсталацију „Београдски Риалто” добио је награду Културног центра Београда у оквиру 53. Октобарског салона.
Нажалост, поменута инсталација је првим наредним коришћењем простора Геозавода била уклоњена од стране нових привремених корисника, иако је аутор и њу био поклонио Колекцији Октобарски салон.
Уметнички рад Карстена Конрада заснива се на физичкој и наративној рециклажи предмета које обликује у апстрактне скулптуре, трансформишући просторе и креирајући нове архитектонске моделе. Назив рада инспирисан је истоименим називом игре столицама, која се на немачком зове Reise nach Jerusalem. Реч је о игри, која се још назива и „Музичке столице”, током које је број столица увек за један мањи од броја учесника. Током трајања изложбе, столице су у групама од 3 биле распоређене унутар зграде Геозавода. Трансформишући физички предмете, растављајући их и изнова састављајући, Конрад конструише и нове наративе и значења, а аутентичност материјала остаје видљива и након извршених модификација.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-15-241/ 6.11.2012.
Инвентарски број: 1370
Фото: Милан Краљ, поставка 53. Октобарски салон, Ана Костић
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
о.T. (Ohne Tito)
инсталација, иверица, пластика, метал, дрво, картон, светла
165 цм x 150 цм x 60 цм
едиција: 1
2005.
Уметнички рад о.Т. (Ohne Tito) један је од четири рада насталих поводом изложбе међународног карактера SITUATED SELF: Confused, Compassionate and Conflictual приређене 2005. године у Салону Музеја савремене уметности у Београду и Музеја уметности у Хелсинкију. Радови су резултат истраживања које је Карстен спровео за потребе изложбе. Током своје прве посете Београду, истраживао је историју града и српску архитектуру 20. и почетка 21. века. Скулптура – модел о.Т. (Ohne Tito) представља ентеријер главне сале зграде Савезног извршног већа (данас Палата Србије) реконструисане на основу фотографијa два наспрамна зида овог салона. Како уметник истиче, ове фотографије пронашао је у два различита извора, књизи из 70-их година илустрованој колор-фотографијама о престоницама Европе и чланку о културном потенцијалу Београда у шведском часопису за дизајн Wallpaper из 2005. године, где се главни салон СИВ-а наводи као један од репера југословенског модернистичког дизајна. Користећи јефтине материјале и отпатке, Карстен је покушао да ухвати шарм ове, како је сам назвао, „модерно-барокно-феудално-социјалистичке собе / галерије”. Духовитост уметника испољава се кроз игру материјалима, значењима, естетиком и речима. Наслов о.Т. (Ohne Tito) представља игру речима – о.Т. на немачком представља скраћеницу за израз Без назива (Ohne Titel) док се наставак у загради преводи Без Тита (Ohne Tito), чиме се отварају питања о позицији, важности, очувању, третирању и односу према југословенском архитектонском наслеђу у коме се огледа општа клима социјалистичког модернизма, из данашње перспективе пропале утопијске идеје.
Рад је изложен и 2019. године на уметниковој самосталној изложби Подморнице и Турботорњеви у галерији Podroom, заједно с новим радовима инспирисаним историјом и урбаним развојем Београда и појмом турбо архитектуре, грађевинарства актуелног у Србији током деведесетих и почетка двехиљадитих.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-96/11.3.2020.
Инвентарски број: 1670
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
SITUATED SELF: Confused, Compassionate and Conflictual. Salon Muzeja savremene umetnosti, februar–mart 2005. Mika Hannula, Branislav Dimitrijević. Muzej savremene umetnosti, Beograd i Art Museum Tennis Palace, Helsinki, 2005.
О АУТОРУ:
Карстен Конрад (1962, Вирцбург, Немачка) студије скулптуре завршио је на Универзитету уметности у Берлину, а школовање наставио на Краљевској академији уметности у Лондону. Од 2010. до 2013. године био је гостујући професор на одсеку за скулптуру Универзитета уметности у Берлину и Кинеске академије уметности у Хангџоу. Био је добитник награде Културног центра Београда 2012. године. Ствара објекте и инсталације од материјала пронађених на ђубришту и бувљацима, стављајући акценат на скулптуралне трансформације архитектуре. Излагао је на бројним самосталним и групним изложбама широм Европе, Северне Америке и Азије. Од 2016. године ради као редован професор на одсеку за скулптуру Универзитета уметности у Берлину. Живи и ради у Берлину. Више информација на http://karstenkonrad.de/
Наташа Кокић
Без назива
уље на платну
35 цм x 40 цм
2006.
Рад Без назива припада серији слика под називом Таргет маркет, на којој су представљени градски и урбани пејзажи који обилију социополитичком проблематиком свакодневног живота у времену глобализованог друштва.
Серија радова Таргет маркет била је приказана у оквиру изложбе 47. Октобарског салона, Уметност, живот и пометња 2006. године.
Наслов серије радова Таргет маркет преузет је из реченице You are a target market [Ти си мета тржишта] из документарног филма Гринта Гија Meeting people is easy. Шездесет слика урбаног пејзажа којим доминирају објекти, зграде и рекламе говоре о субверзивним порукама потрошачког друштва. Маркетинг који разликује циљне групе у речнику капиталистичког конзумеристичког друштва је стратегија која „разбија” велико тржиште на мање сегменте како би се концентрисала на одређену групу купаца унутар одређеног сегмента. Урбани пејзажи на сликама су заправо људске творевине и простори капиталистичких стратегија који воде ка отуђењу и ментално осиромашеном простору.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-221/1/14.8.2014.
Инвентарски број: 1336
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
47. Октобарски салон, Уметност, живот и пометња. Културни центар Београда, 2006.
Цртеж (Без назива)
цртеж, оловка на папиру
230 цм x 400 цм
2011.
Цртеж великих димензија представља слику пејзажа, који је овог пута лишен видљивог утицаја човека, без јасних назнака о којем добу дана или сезоне је реч. Рад се састоји од мањих формата апстрактних цртежа оловком, које је уметница слагала у већу површину.
Реч је о процесу који представља акумулирани хабитат, који тако моделован садржи искуства прошлости, садашњости и наговештаје будућности. Он приказује лични свет којем се стално враћамо, неостварене жеље сасечене у корену, места на којима смо одрастали, ствари које волимо.
Честа тема пејзажа у радовима Наташе Кокић постаје метафизички простор промишљања друштва у којем живимо.
Простирање пејзажа у бесконачност у свим правцима, ван папира, његова плошност и понављање облика истиче веродостојност у времену и простору. Извор светла у раду је дифузан и нејасан. Константно размишљање о промени облика и углова, као и количини тамних површина, чинило је да пејзаж задржи „природан” изглед. Дистанциран и магловит, представља наш приватан, акумулиран, концептуалан хабитат, који постоји у нашим умовима, док се у њему огледају облици спољашњег света. На први поглед празни предели, ипак су плодно тле. Тактилни и крхки, нестабилни, ту су да нам помогну да развијемо идеје и нађемо инспирацију. Отворени су за сугестије, промене, комуникацију.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-486/1/22.12.2014.
Инвентарски број: 1386
Фото: Љубазношћу уметнице
Избор библиографије:
Finalisti Nagrade Dimitrije Bašićević Mangelos, 16.06 – 4.07.2014, katalog izložbe, Galerija Remont, Beograd, 2014.
О АУТОРКИ:
Наташа Кокић (1979, Београд, Србија) дипломирала је 2005. године на Факултету ликовних уметности у Београду, на Одсеку сликарство, где је и магистрирала 2010. године. Године 2019. докторирала је на истом факултету. Излагала је групно и самостално у земљи и иностранству, њени радови део су колекција институција у Србији, Аустрији, Швајцарској, Шведској и Данској (Културни центар Београда, Уметничка галерија Крушевац, Галерија Хаос; Stockholms lans landsting, Siemens Vienna, Ernst Hilger Contemporary, Vanløse Kulturhus – Copenhagen, итд). Добитница је различитих награда и признања за цртеж, између осталог: Nаграда Димитрије Башићевић Мангелос (2014), Награда Владимир Величковић за цртеж (2013), KulturKontakt Austria и Henkel Art Award за цртеж (2008), итд. Учествовала је у многим међународним резиденцијалним програмима, попут Nordisk Kunstnarsenter Dale residency, Sunnfjord, Norway (2015); International Studio and Curatorial Programme ISCP, New York, USA, (2014); Kunst Kamers Rotterdam, Home is where you hang your Art, Roterdam (2011); итд. Више информација на cargocollective.com/natasakokic
ЛУКА КНЕЖЕВИЋ – СТРИКА
Слике / Речи
инсталација, дигитална штампа
променљиве димензије
2014.
Рад Слике / Речи један је од четири рада које је аутор излагао у оквиру изложбе 55. Октобарског салона 2014. године (Ствари које нестају), а на позив кустоса Ванесе Милер и Николауса Шафхаузена. Одговарајући на задати концепт Салона, уметник преиспитује опстанак и третирање визуелног материјала на интернету, промене значења слика као и њихову даљу употребу након што, качењем на разне интернет платформе, престају да буду радови уметника-аутора.
…„У раду Слике/Речи, тражим своје фотографије које сам у различитим периодима објављивао на разним интернет платформама, а које су постале слике/речи употребом од стране других аутора на Тумблр-у.
Фотографије које су приказане, директно су преузете из овог контекста, представљене као одштампани спојени „скриншотови” блогова на којима сам их пронашао – испод фотографије су у низу одштампани њој припадајући реблогови/коментари/лајкови и представљају неку врсту „снепшота” места у којем, након што престају да буду моји радови, постају речи у еволуирајућем речнику новог језика”.
Лука Кнежевић – Стрика, преузето из каталога 55. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-156/25.5.2016.
Инвентарски број: 1417
Фото: поставка 55. Октобарски салон
Избор библиографије:
55. Oktobarski salon, Stvari koje nestaju. Kulturni centar Beograda, 2014.
Трампа
инсталација
променљиве димензије (160 цм x 90 цм x 50 цм)
2014.
Трампа је један од четири рада које је аутор излагао у оквиру изложбе 55. Октобарског салона 2014. године (Ствари које нестају), а на позив кустоса Ванесе Милер и Николауса Шафхаузена. Рад је реализован као пројекат који је испитивао колико људи вреднују штампану фотографију, а поред Београда био је реализован у Скопљу, Херцег-Новом, Зларину, Новом Саду, Регенсбургу, Малмеу, Мостару, Казабланци…
„Након снимања, већину фотографија више нико не погледа. Исто тако, већина фотографија које неко гледа постоји само док је укључен екран. Штампане фотографије углавном постоје само као пропагандни материјал.
…Одабране фотографије малог формата (5 x 7 цм) послажем на велики сто на неком отвореном прометном јавном месту (нпр. на тргу, шеталишту…). На стo ставим упутство написано на енглеском и неком другом локалном језику, у коме кажем да свако слободно може да узме било коју фотографију која му се допадне, али да на њено место треба да стави нешто друго. Ако је могуће, удаљим се, остављајући публику да се сама сналази. Ту онда процвета мала економија директне размене – трампе”.
Лука Кнежевић – Стрика, преузето из каталога 55. Октобарског салона
Сто са трампе у Београду једини је сачуван у финалној фази, након што су многе фотографије постале предмети. Сам сто, од тренутка када је фотографисан након завршетка размене, постаје трајан документ београдског извођења овог рада, али и трансформације и пропадања предмета који су, заменивши фотографије, заузели њихово место.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-129/1.6.2020.
Инвентарски број: 206
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
55. Oktobarski salon, Stvari koje nestaju. Kulturni centar Beograda, 2014.
О АУТОРУ:
Лука Кнежевић Стрика (1983, Београд, Србија). Један је од оснивача фото-колектива ‟Belgrade Raw”. Излагао је у земљи и иностранству и био један од кустоса годишњег програма галерије Артгет Културног центра Београда. Један је од покретача резиденцијалног програма ‟MultMadeira” у Португалу. Истражује начине на који се употреба и положај фотографије мења кроз време њене универзализације – као заједничког језика свакодневице. Као документарни фотограф, испитује ненамерне последице манипулације визуелних идентитета урбаног окружења.
Киоск
Киоск дијалози
видео интервјуи
9′
2010.
Рад је приказан у оквиру 51. Октоабрског салона, Ноћ нам прија.
Рад је замишљен као уметничка комуникацијска платформа где су учесници у дијалогу креатори садржаја и ко-аутори рада. Тако они сами одлучују како ће бити представљени, шта ће и како рећи, свесни да њихови искази постају интегрални део рада намењен јавном представљању.
Рад је реализован током 51. Октобарског салона у Београду 2010. године. Учесници су ђаци београдских средњих школа: Електротехничке школе НиколаТесла, Школе за лепоту и негу, Треће београдске гимназије, Шесте београдске гимназије, Дванаесте београдске гимназије. Сви они били су замољени да одговоре на исто питање – Које је твоје најупечатљивије сећање из детињства?
Током трајања Салона, октобра месеца 2010. године, Киоск дијалози су емитовани на телевизији Студио Б и РТС.
Пројекат је реализован у сарадњи са Културним центром Београда и Хартефакт фондацијом.
© Киоск и Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметници
Уговор о откупу: III-5-519/24.11.2014.
Инвентарски број: 1391
Фото: квадрат из видео рада
Извођење демократије
видео
2h 42′ 4″
2020.
Рад је креиран као партиципативна дијалошка платформа и реализован у форми експерименталног видео форума кроз који се промишља значење и стање демократије у савременом друштву. Полазећи од питања ”Шта је демократија?”, рад укључује размишљања 27 група саговорника, односно укупно 59 грађанки и грађана Србије, који кроз одговоре на ово питање артикулишу своје ставове о основним концептима уписаним у појам демократије, њеном тренутном стању како у нашој земљи тако и шире, али и могућим алтернативама. У покушају да се у дијалог укључе саговорници што различитијих искустава, као и они који долазе са различитих страна идеолошког спектра, пројекат укључује представнике грађанских иницијатива, покрета, организација, представнике политичких партија, као и грађана Србије различитих професија. На овај начин пројекат истражује различите позиције унутар српског друштва у оквиру заједничког експерименталног форума унутар кога сви учесници имају једнако право на свој глас.
Саговорници: Славољуб Костић и Горан Јаковљевић (учесници еколошких протеста у Бору); Јелена Милетић, Драган Стојменовић и Горан Миленковић (Центар за неформалну комуникацију – Немушто, Бор); Божидар Савић (пензионер) и Зорана Павловић (самостална уметница); Зоран Лутовац и Драгана Ракић (Демократска странка); Милован Павловић (инвалидски пензионер) и Денис Феризовић (грађанин Србије); Проф. др Тамара Миленковић Керковић и Југослав Кипријановић (Српски покрет Двери); Јелена Симић (доценткиња Правног факултета Универзитета Унион) и Агата Милан Ђурић (активисткиња за људска права); Југослав Ристић (председник Савеза самосталних синдиката Крагујевац), Зоран Марковић (председник Самосталног синдиката „ФЦА“ Фиат Крајслер аутомобили Србије) и Драган Илић (председник Самосталног синдиката „Застава оружје“); Снежана Жујковић (специјалисткиња гинекологије и акушерства) и Александар Дукић (гинеколог акушер); Љиљана Надовеза (грађанка Србије) и Озрен Надовеза (незапослен); Владимир Маровић и Предраг Воштинић (Локални фронт); Марија Перковић (радница) и Џенета Аговић (активисткиња и председница организације Импулс из Тутина); Марија Маринковић, Данијел Дашић и Младен Јовановић (Национална коалиција за децентрализацију); Добрица Веселиновић и Радомир Лазовић (Не давимо Београд); Весна Војводић Митровић и проф. др Зоран Стојиљковић (Уједињени грански синдикати Независност); Милена Репајић и Иван Велисављевић (Партија радикалне левице); Радомир Ћириловић и Владета Јовановић (Удружење за заштиту права потрошача „Просперитет“); Ива Марковић и Милош Баковић Јаџић (иницијатива Право на воду); Марија Јаковљевић и Галина Максимовић (Реконструкција женски фонд); Наташа Тасић Кнежевић (солисткиња опере Српског Народног Позоришта у Новом Саду) и Саша Кнежевић (пијаниста); Невена Мартиновић и Филип Милошевић (SHARE Фондација); Проф. др сци. Славица Ђукић Дејановић и проф. др Предраг Марковић (Социјалистичка партије Србије); Милинка Миња Николић, Марица Стаменковић и Милијана Живковић (активисткиње, Стара планина); Тања Марковић (активисткиња) и Небојша Миликић (члан иницијативе Не рехабилитацији); Оља Николић Киа (чланица колектива Трансбалканска солидарност и Push back map) и Теодора Јовановић (антрополошкиња); Тара Рукеци и Бранислав Маркуш (Зрењанински социјални форум); Слађана Радивојевић, Зорица Крунић и Душан Јовић (Трстеничко позориште).
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметнице
Уговор о откупу: III-5-281/08.10.2021.
Инвентарски број:
Фото: квадрат из видео рада, љубазношћу уметница
О АУТОРКАМА:
Киоск платформа за савремену уметност делује на пољу савремене уметности и културе са циљем да креира специфичне уметничке дијалошке платформе, као и да омогући сарадњу уметника и културних радника са најширом публиком. Своје радове, изложбе и пројекте иницира са уверењем да иновативне уметничке праксе доприносе отворености и омогућавају боље разумевање социјалних и политичких проблема који чине део свакодневице модерних друштава. Киоск су основале 2002. године Ана Адамовић, уметница и Милица Пекић, историчарка уметности.
Киоск је један од оснивача Асоцијације Независна културна сцена Србије као и регионалне платформе за културу Кооператива. Више инфорамција на www.kioskngo.net
Анси Кaситoни
Летеће веверице
видео
13’36”
2005.
Видео-радови Летеће веверице и Планета полова били су приказани у оквиру изложбе 53. Октобарског салона, Гуд Лајф.
Млада веверица која воли рокенрол, америчка кола и скејтборд не жели да настави дуготрајну породичну традицију облачења у летећу веверицу, у циљу заштите своје шуме. По питању наратива и ритма, ово је Каситонијева најтрадиционалнија прича, која незаустављивом силом закуцава своју поруку у мозак гледаоца. У овом филму има и специјалне опреме, и музичког интермеца, и анимације, и правих аутомобила, и променљиве перспективе. Филм Летеће веверице би се лако могао интерпретирати као аутобиографска прича потомка предузетничке породице који је постао уметник.
Анси Каситони, каталог изложбе 53. Октобарски салон
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону:
Инвентарски број: 202
Фотографија: квадрат из видео-рада
О АУТОРУ:
Анси Каситони (1978, Сахалахти, Финска) је скејтбордер и вишеструко награђиван уметник из Финске. Прави филмове, цртеже, скулптуре и музику. Углавном се бави вечним темама као што су: морал, љубав, смрт, генерацијски јаз, секс и наравно подморнице. Идеје су епске, а филмови једноставни. Они креирају сопствени свет који нам увек говори много о нашем. Добитник је награде Ars Fennica 2011. године. Не сматра да су сви његови радови ремек-дела, али понекад јесу. Више инфорамција на www.anssikasitonni.com
Дејан Калудјеровић
What did tomorrow bring us?
слајд пројекција са звуком
димензије променљиве
едиција: 2/5
2011.
Инсталација What did tomorrow bring us? састоји се од слајд пројекције фотографија уметникових родитеља коју прати звук реке која протиче. Пројекцију чине две спојене фотографије. На једној је уметникова мајка коју је фотографисао муж, а на другој отац којег је фотографисала жена. Спајајући их у целину, повезује документарно с конструкцијом, садашњост с прошлошћу. Граматички нарушена хронологија у називу рада упућује на урушавање прошлости, садашњости и будућности, позивајући посматрача да испита аутентичност и питања и пројекције.
Рад се бави односом између садашњег и прошлог времена, кроз слику једног пара и парадоксално питање о томе шта нам је сутра донело? Он такође говори о једном одређеном историјском периоду Југославије и може се схватити као алузија на социјалистички и комунистички сан који су живели уметникови родитељи. Сликом „замрзнути” у једном одређеном временском тренутку, мушкарац и жена, директно из своје прошлости питају се о будућности. Иако се чини да нас слика позива да пређемо мост на којем се налази пар, текст постаје физичка препрека да то и учинимо. Погледи мушкарца и жене сусрећу се с погледима гледалаца и остају заробљени између обостраног процеса размишљања и присуства аутсајдера.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-38/15.3.2014.
Инвентарски број: 1340
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
Бранислав Димитријевић, ‟We might come from Hell, but we’re too young to tell”, Can I Change My Career For A Little Fun?, Музеј савремене уметности Београд, Београд, 2007, 5–10.
Кристина Марбергер, ‟What Did Tomorrow Bring Us?”, пратећи текст уз изложбу What Did Tomorrow Bring Us?, HDLU-Karas, Загреб, Хрватска, 2012.
Горан Петровић, „Немогући идентитет и нестабилност репрезентативних форми у раду Дејана Калудјеровића”, Magazin Art Centrala, Подгорица, 2014, 8–9.
Марина Мартић, “The Kids Are Alright”, Дејан Калудјеровић, Conversations –Azerbaijan, YAY Gallery, Баку, Азербејџан, новембар 2014, 11–13.
Први мaj 1977.
двоканална звучна инсталација
13’15’’
2014.
Реч је о дeкoнструкциjи пoрoдичнoг филмa кojи прикaзуje чин нaсиљa чији узрок остаје непознат. У фокусу је призор током којег један дечак баца камен на девојчицу. Уметник анализира догађај из свог раног детињства и позива чланове породице да се присете и сами поменутог догађаја.
Рад је приказан у оквиру 55. Октобарског салона, за који је аутор добио и награду Салона.
Oригинaлaн снимак подељен је и пренесен нa 80 слajдoвa, кojи се понављају свака четири минута, чиме се сцена насиља наглашава, а њено трајање продужава. Други важан сегмент инсталације чине аудио-записи, сведочења очевидаца (чланова породице) који говоре о догађају који се десио 1977. године. Рaзликe у изjaвaмa свeдoчe o субjeктивнoj прирoди сeћaњa и oпaжaњa, с чиме се сусреће и сам посматрач у процесу разумевања рада. У презентацији, рад је приказан у две одвојене просторије, од којих се у једној чују аудио-записи сведочења очевидаца, а у другој види слика самог чина насиља. На овај начин, уметник оставља простора сваком понаособ да креира сопствени паралелни сценарио догађаја – који је сам по себи упитан.
Рад је био изложен на 55. Октобарском салону: Ствари које нестају, 2014. године.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-420/16.12.2016.
Инвентарски број: 1426
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
55.Октобарски салон, Ствари које нестају. Културни центар Београда, 2014.
Seamus Kealy, ‟Repositories of Unseen Impulses: A Few Notes on the Work of Dejan Kaludjerović”, Conversations, Verlag Für Moderne Kunst, Vienna, 2017, 33–39.
Горан Петровић, „Impossible identity and instability of representational forms in the work of Dejan Kaludjerović”, The Future Belongs To Us?, Galerie Van De Weghe, Antwerp, Belgium, 2013.
Walter Seidl, „Дејан Калудјеровић: Стварности детиње свести”, Can I Change My Career For A Little Fun?, Музеј савремене уметности Београд, Београд, 2007, 15–18.
О АУТОРУ:
Дејан Калудјеровић (1972, Београд, Србија) дипломирао је и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду, a специјалистичке студије завршио је на Академији примењених уметности у Бечу. Године 2010. аустријска влада доделила му је почасно држављанство за заслужне уметнике/грађане. Кроз свој рад, Калудјеровић најчешће пропитује одговорност и манипулацију, као и начин на који масовни медији, едукативни системи или породични контексти утичу на друштво. Фокус његовог рада често је истраживање доминантне централне слике Западног друштва, које је опседнуто насиљем, као и структуре и механизми капитализма. Његови радови део су многих приватних и јавних колекција; излагао је на бројним самосталним и групним изложбама у Европи, Америци, Аустралији и Азији. Живи и ради у Београду и Бечу. Више информација на dejankaludjerovic.net
Адела Jушић и Лaнa Чмajчaнин
Ја више никада нећу причати о рату
видео HD, колор, звук
9’42”
2011.
Адела Јушић и Лана Чмајчанин самостално су излагале радове у оквиру изложбе 54. Октобарског салона „Нико не припада ту више него ти”, која се бавила визуелним и дискурзивним методологијама које истражују и приказују (не)људске природе. Адела Јушић изложила је рад Ride to Recoil, фотографије и аудио, а Лана Чмајчанин рад 166987 убода, вез.
Овај видео-перформанс, две уметнице Лане Чмајчанин и Аделе Јушић, скреће пажњу на послератну ситуацију у којој се говори о протеклом рату на простору бивше Југославије. Лично искуство показује да је немогуће у свакодневном животу не причати о рату. У овом перформансу, две уметнице покушавају да изразе све могуће емоције које носе у вези с ратом, али и да укажу на различите аспекте када се о рату говори. Како се националистичке политичке партије у медијима стално осврћу на рат – у циљу одржавања власти и нетрпељивости између народа с простора бивше Југославије засноване на националистичкој основи.
Да ли је могуће не причати о рату?
Зашто то радимо?
Када ћемо престати?
Да ли ћемо икада престати?
Да ли треба да престанемо?
Камера: Ервин Прашљивић
Звук: Лана Чмајчанин и Адела Јушић
Монтажа: Лана Чмајчанин и Адела Јушић
Језик: босански
Титл: енглески
Посебна захвалност Словену Анзуловићу
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметнице
Уговор о поклону: III-5-218/1/14.8.2014.
Инвентарски број: 1339
Фотографија: квадрат из видео рада
О АУТОРКАМА:
Адела Јушић (1982, Сарајево, Босна и Херцеговина). Дипломирала је на Академији ликовних уметности у Сарајеву 2007. године, а магистрирала из области Демократије и људских права у Југоисточној Европи на универзитетима у Сарајеву и Болоњи. Избор изложби на којима је учествовала: Манифеста 8, Шпанија, Видеонале у Бону, Немачка, Image Counter Image, Haus der Kunst, Минхен, Balkna Insight, Центар Помпиду у Паризу… Године 2010. добила је награду на најбољу младу босанску уметницу, потом награду „Хенкел” и специјалну награду на 54. Октобарском салону. Једна је од оснивачица Асоцијације за културу и уметност Црвена и једна од оних који су покренули онлајн архиву Антифашистичке борбе жена Босне и Херцеговине и Југославије. Више информација на https://adelajusic.wordpress.com/
Лана Чмајчанин (1983, Сарајево, Босна и Херцеговина). Дипломирала је на Академији ликовних уметности на Одсеку за скулптуру на Универзитету у Сарајеву, где је и магистрирала. Тренутно похађа докторске студије на Академији ликовних уметности у Бечу. Једна је од оснивачица и чланица Асоцијације за културу и уметност Црвена. Живи и ради у Сарајеву и Бечу. Више информација на https://www.lanacmajcanin.com/
Здравко Јоксимовић
Не верујем речима
скулптура, дрво
76 цм х 45 цм х 8,5 цм
2012.
Скулптура Не верујем речима припада групи радова у којима уметник кроз личну и интимну сценографију, с дозом фине ироније, тумачи окружење у коме живи и ствара. Већ самим називом он поспешује асоцијације посматрача и тим једноставним речима дословно описује суштину самог рада.
Метафоре и метонимије, реторичке стилске фигуре помажу аутору да организује мисли и осећања на начин да превазиђе оно лично. Иако Јоксимовићеве скулптуре исијавају својим формалним потенцијалом, виталношћу и асоцијацијом, именовањем радова он додаје завршан, поетичан елемент својим композицијама, заокружујући их у чврсту целину. Називи представљају уметниково гласно размишљање о идеји и намери уметничког дела, али и о недоумицама које није успео до краја да реши.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-383/16.11.2016.
Инвентарски број: 1457
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Zdravko Joksimović: Lečenje umetnošću, 18 – 29.11.2017, tekst uz izložbu autorke Ivone Fregl, Galerija Lucida, Beograd, 2017.
Zdravko Joksimović: Skulpture i crteži, 19 – 29.04.2013, katalog samostalne izložbe, Galerija RIMA, Kragujevac, 2013.
Zdravko Joksimović, maj 2011, katalog samostalne izložbe, Fakultet likovnih umjetnosti, Atelje DADO – Cetinje, Crna Gora, 2011.
О АУТОРУ:
Здравко Јоксимовић (1960, Буче, Црна Гора) дипломирао је и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Николе Јанковића. Члан је УЛУС-а од 1987. године. Од 1992. године ради на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Представник је уметничког таласа који је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века био познат под именом „нова београдска скулптура”. Од прве самосталне изложбе у Галерији Дома омладине Београда 1985. године излагао је на 40 самосталних изложби у земљи и иностранству, као и на бројним колективним изложбама у Европи. Добитник је Политикине награде за најбољу изложбу у 2016. години. Више информација на http://www.zdravkojoksimovic.com/
Рена Радле и Владан Јеремић
Ломљива присутност
рото-штампа
30 цм x 40 цм
2016.
Марш наде, Избеглице, Ослобођење, Спас, Снага, Рука, Мегафон, Алат
серија Ломљива присутност
акрила на платну
променљиве димензије (8 ком)
2016–2018.
Просторна инсталација под називом Ломљива присутност, продуцирана за потребе 56. Октобарског салона, подразумевала је осликане објекте, зидни/е цртеж/е и 16 графичких листова који су били умножени у новинском маниру и тиражу. Техником акрила на платну уметници су приказали доминантне мотиве цртежа на зидовима и објектима који су чинили оригиналну инсталацију рада.
Рад се ослања на Марш наде, како су мигранти назвали свој пешачки марш од железничке станице у Будимпешти до немачке границе, бежећи под претњом затварања у мађарске логоре крајем лета 2015. године.
На цртежима су приказани симболи, процеси и актери пешачког марша, у средишту рада налази се крхка присутност тела и кретање њиховог колективитета. Радом се артикулише моменат у којем динамика људских тела нарушава технократске одбрамбене мере „тврђаве” Европе. Приказује се тренутак у којем се невидљиви људи извлаче из неподношљивих животних услова, који су постали видљиви и болни, и у којима су били изложени механизмима власти, а њихова егзистенција препуштена је или мржњи или солидарности и љубави других.
Рена Редле и Владан Јеремић се кроз своје радове неретко баве маргиналним, угњетеним и социјално угроженим структурама друштва, као што су Роми, економски мигранти и имигранти, прекарни радници, као и различитим последицама транзиције, приватизације, интернационалних геополитичких интереса, итд. Њихови радови не приказују естетско-антрополошку егзотику сиромаштва избеглица, Рома, миграната, него се баве проналажењем решења за укидање експлоатације, угњетавања и поробљавања човека у капитализму, обраћајући се целом друштву.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметници
Уговор о поклону: III-5-373/16.11.2016. / Уговор о откупу: III-5-394/6.11.2019.
Инвентарски број: 105, 1664
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
Rena Rädle & Vladan Jeremić, ‟Fragile Presence, Time for Movement”, The Large Glass, Journal of Contemporary Art, Culture and Theory, No. 25 / 26, Museum of Contemporary Art Skopje, 2018.
Rena Rädle, ‟Artistic Protest Practices in Serbia”, Art, Anti-Globalism and the Neo-Authoritarian Turn, FIELD Journal for socially-engaged art criticism, issue 12–13, 2019.
О АУТОРИМА:
Рена Редле (1970, Нојмаркт, Немачка) дипломирала је на Универзитету уметности у Каселу, 2002. године. Владан Јеремић (1975, Београд, Србија) магистрирао је на Универзитету уметности у Београду 2004. године. Од 2002. године Редле и Јеремић раде као уметнички пар. Њихова уметничка пракса обухвата инсталације које се састоје од цртежа, скулптура и вишемедијских радова. Они развијају заједничку уметничку праксу која се бави истраживањем преклапајућих простора уметности и ширег социјалног контекста у Србији и ван ње. Радови Владана Јеремића и Рене Редле налазе се у колекцијама музеја као што су: Van Abbemuseum, Ајндховен, Холандија; MUDAM, Луксембург; Museum Reina Sofa, Мадрид, Шпанија; Thessaloniki State Museum of Contemporary Art, Солун, Грчка и у другим колекцијама. Живе и раде у Београду. Више информација на http://raedle-jeremic.net/