Зоран Насковски
Мандала и крст / Збогом оружје
инсталација (видео-пројекција, црно-бело, боја; двострука карусел слајд пројекција / 2 x осамдесет слајдова у боји, 2 слајд пројектора, 2 микрофона, звук)
променљиве димензије
2014.
Инсталација Мандала и крст / Збогом оружје представља ситуацију укрштених видео и извучених карусел слајд пројекција која формира простор за напет однос између призора празних, коришћених па одбачених, футрола за наоружање, као и призора детаља с декоративних тањира насталих у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, у производњи предузећа „Керамика” из Братунца, БиХ. Стробоскопском методом која је базирана на извору светла које се, у одређеном ритму, пали и гаси, настају испреплетане секвенце поменутих мотива. На тањирима су видљиви мотиви југословенских градова осликаних у форми мандала, насталих у првој половини седамдесетих година у време специфичних политичких превирања, интензивног наоружавања и политичких смена.
Инсталација Мандала и крст / Збогом оружје део је уметниковог вишегодишњег истоименог пројекта (Мандала и крст) који је првенствено заснован на истраживачком раду, анализи и архивирању штампаних медија у реалном времену. Веза орнамента и злочина у овој инсталацији постављена је као предлог за промишљање естетско-политичке интеракције карактеристичне за насиље генерисано идеологијама, за промишљање онога што препознајемо као снажно „брендиране” дисторзије, које данас кроз слике хуманизма и насиља постају саставни део једног универзалног процеса „нормализације” који брише своје противречно порекло.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-158/25.5.2016.
Инвентарски број: 1476
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Branislav Dimitrijević, Zoran Naskovski: Mandala i krst / Zbogom oružje, tekst uz izložbu, 25.11 – 1.12.2014, Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), Beograd, 2014, https://www.czkd.org/2014/11/follow-up-mandala-i-krst-zbogom-oruzje-zoran-naskovski/, приступљено 30. марта 2020. године.
Branislav Dimitrijević, „Zoran Naskovski: Mandala i krst / Zbogom oružje”,BETON – kulturno propagandni komplet, br. 207, god. XIII, Beograd, utorak, 21. maj 2019, 4, https://www.elektrobeton.net/strafta/zoran-naskovski-mandala-i-krst-zbogom-oruzje/, приступљено 30. марта 2020. године.
О АУТОРУ:
Зоран Насковски (1960, Избиште, Србија) магистрирао је на Факултету ликовних уметности Унивезитета уметности у Београду. Ради у широком распону медија као што су видео, филм, перформанс, инсталација, фотографија и интернет пројекти. У својим критичким праксама бави се углавном темама политичког и економског насиља, медијским манипулацијама, политикама глобалног циркулисања слика и миграција, институционалном критиком, укључујући критичко писање о српској националној културној политици. Насковски је излагао на бројним међународним изложбама у музејима и институцијама као што су: Whitney Museum у Њујорку, Andy Warhol Museum у Питсбургу, Berkeley Art Museum и Pacific Film Archive у Берклију, Tate Britain у Лондону, Fridericianum Kassel у Каселу, Neuer Berliner Kunstverein у Берлину, и другим. Учествовао је 2007. године на централној изложби 52. Бијенала у Венецији “Think with the Senses – Feel with the Mind. Art in the Present Tense”. Добитник је, између осталог, Награде Меморијала Надежде Петровић 1996. године, награде годишње изложбе Центра за савремену уметност Београд 1997. године, као и награде 44. Октобарског салона 2003. године и 47. Октобарског салона 2006. године.
Пaулa Mухр
Идeaлнo мeстo
ламбда принт
50 цм x 75 цм (10 ком)
едиција: 1/5 + 2 а.п.
2003–2005.
Идеално место је пројекат који се бави утопијском конструкцијом идиличног стања среће. Рад је заснован на низу разговора с младима који живе у различитим земљама источне Европе. Рад је приказан на изложби 45. Октобарског салона 2004. године.
У скоро свим земљама источне Европе дуго је владало социјалистичко друштвено уређење које је у већини текстова о утопијама представљено као идеално уређење. Млади људи, с којима је ауторка разговарала, живе у посткомунистичким епохама, периоду глобализације, док њихове земље пролазе кроз велике политичке и економске промене, а успомена на уређења из прошлости бива и даље проблематична.
Утопија се увек темељи на принципу једнакости њених житеља, и у њој су индивидуалне жеље и снови потиснути зарад општег добра. Уместо да примени глобалне теорије, ауторка је заустављала обичне људе на улици и питала их шта је њихова лична представа о идеалном месту.
Да би се избегао било какав непосредан друштвени контекст, људи су фотографисани у природи. Наводили су своје име, године, место и земљу у којој живе, а затим су у неколико реченица описивали своје замишљено идеално место.Овај пројекат пореди различите пројекције утопије засноване на личном искуству и личним жељама младих из источне Европе почетком двехиљадитих.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-292/26.9.2014.
Инвентарски број: 1360
Фото: КЦБ
О АУТОРУ:
Паула Мухр Миклошевић (1977, Суботица, Србија). Дипломирала је на одсеку фотографије на Универзитету БК у Београду, а на Факултету примењених уметности у Београду и магистрирала. Докторске студије похађала је на Хумболт универзитету у Берлину, на Одсеку за историју уметности и студије слике. Добитница је награде FEX у Дортмунду и Мангелос награде у Београду. У периоду од 2011. до 2014. године предавала је на Одсеку визуелних студија и фотографије на Бренд академији у Хамбургу. Живи и ради у Берлину. Више информација на www.paulamuhr.de
Милорад Mлaдeнoвић
Без назива (школске столице)
фото-инсталација
40 цм x 60 цм (12 ком)
2014.
Серијом фотографија Без назива (школске столице) забележен је низ истовремено једноличних и различитих наслона столица коришћених и делимично расходованих из факултетског (школског) инвентара. Рад бележи утицај употребе, људских интервенција и времена на инвентарским предметима коришћеним у сврхе образовања.
Милорад Младеновић је за серију фотографија Без назива (школске столице) био награђен наградом 55. Октобарског салона 2014. године.
Ефемерни предмети из домена производње и потрошње знања забележени су у стању у коме се примећују различити ефекти коришћења, од додира људских тела (леђа) до оштећења коришћењем или преносом. Видљиве су и мајсторске интервенције на предметима које су им продужавале трајање. Фотографије су изведене у природној величини фотографисаних објеката преузетих из локалног амбијента у коме аутор врши улогу у производњи и потрошњи знања.
У серији фотографија Без назива (школске столице) изабрани елементи су конкретни и не представљају покушај да се из њихове целине утврди неко више дефинитивно значење, већ да они, у целини, обликују видљиву шему широког оквира која се може разумети из контекста. При томе, рад је обликован као могућа рефлексија било ког приватног или јавног окружења. Основна подела се може односити на лични, радни и јавни простор уметниковог посматрања.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-168/1.6.2016.
Инвентарски број: 1424
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
55. Oktobarski salon, Stvari koje nestaju. Kulturni centar Beograda, 2014.
Милорад Младеновић: Непосредни контексти, 17.11 – 11.12.2016, каталог самосталне изложбе, Ликовна галерија, Културни центар Београда, 2016.
О АУТОРУ:
Милорад Младеновић (1966, Београд, Србија) дипломирао је и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду и дипломирао на Архитектонском факултету Универзитета у Београду где и ради у звању ванредног професора, од 1995. године. Активно се бави визуелним уметностима и архитектуром. Излагао је на великом броју изложби из ових области у земљи и иностранству. Више пута је награђиван за свој рад. Добитник је три награде на Октобарским салонима у Београду (2000, 2003. и 2014. године), Главне награде Меморијала Надежде Петровић у Чачку (2000) и других значајних награда из области визуелних уметности и архитектуре. Излагао је своје радове, између осталог, у бечкој Сецесији (2004), у МСУ Београд (2005. и 2012), као и на 10. Венецијанском бијеналу архитектуре (2006). Повремено објављује текстове из области визуелних уметности и архитектуре.
Младен Миљановић
Да ли намјеравате да ме лажете?
филм
14’
Едиција: 5 + 2 а.п.
2011.
У филму је приказана сцена хапшења и испитивања Веса Совиља, професора на Умјетничкој академији у Бања Луци. Да је реч о симулацији и перформансу којим је његов студент Младен Миљановић желео да обележи тридесетогодишњицу рада свога професора, главни протагониста сазнаје тек у последњој сцени филма када уметник улази у собу где се одвија испитивање. Како би акција била што уверљивија, уметник је за потребе рада ангажовао снаге специјалне полиције Републике Српске.
Рад је приказан у оквиру изложбе 52. Октобарског салона, Време је да се упознамо.
(…) За снимање филма Да ли намеравате да ме лажете?, Миљановић се послужио тактиком која гледаоца води у свет сурове реалности. Припадници специјалне полицијске јединице упадају у кафе, хапсе мушкарца и онда га под надзором хеликоптера у лисицама одводе у полицијску станицу. Следи саслушање. Са животом ухапшеног гледалац се упознаје кроз 26 питања. Гледалац као да стоји с друге стране стакла собе за саслушање, чује одговоре и на моменте има увид у кривуљу коју исписује детектор лажи.
Саслушава се Весо Совиљ, уметник и професор на бањалучкој уметничкој академији, ментор младог уметника који је без знања свог професора снимио симулацију његовог хапшења и саслушања. Да би жељени призори били што веродостојнији, Миљановић је одлучио да ради с професионалцима па је за потребе снимања филма сарађивао са специјалним јединицама полиције Републике Српске. Професор о снимању није био обавештен, нити је знао да ће учествовати у филму у којем управо он игра главну улогу. По завршеном снимању, у собу за саслушања прво је ушао Миљановић и објаснио професору да се ради о пројекту с којим жели да обележи тридесет година менторовог уметничког рада. Након што је саслушао Миљановићево објашњење, Совиљ је био одушевљен информацијом.
Социјално-политички контекст постратног босанског друштва, последице ратова које се манифестују на дневнополитичкој сцени, етичка и верска подела, те социјална нестабилност – константа су у Миљановићевим уметничким пројектима, перформансима, видео-радовима, инсталацијама. Филм не говори само о шизофреној позицији појединца унутар послератно расцепљене државе као што је Босна и Херцеговина, у брутално метафоричком смислу говори и како државни уметнички апарат игнорише човека који је последњих тридесет година свог живота посветио уметности.
Преузето из каталога 52. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-245/28.8.2014.
Инвентарски број: 1343
Фото: квадрат из филма
Избор библиографије:
52. Oktobarski salon, Vreme je da se upoznamo, Kulturni centar Beograda, 2011.
О АУТОРУ:
Младен Миљановић (1981, Зеница, Југославија) похађао је Официрску школу у Бања Луци. Дипломирао је на одсеку сликарства на Умјетничкој академији у Бања Луци. Ради као професор на предмету Нових медија на Умјетничкој академији у Бања Луци.
Представљао је Босну и Херцеговину на 55. Бијеналу у Венецији. Кроз концептуалан и провокативан приступ у свом раду, пропитује сопствено окружење и животне услове. На његов рад су пре свега утицали искуство које му је донело одрастање у ратним и послератним околностима на простору бивше Југославије и формално образовање које је стекао у Официрској школи. Више информација на www.mladenmiljanovic.com
Владимир Миладиновић
Лично/Политичко
из серије Rendered history
лавирани туш на акварел папиру
50,8 x 66 цм (7 ком)
2012–2013.
Два цртежа су део серије за коју је Владимир Миладиновић добио награду 53. Октобарског салона – од стране жирија у саставу Сара Архениус, Магдалена Зиолковска и Никола Дедић.
У Колекцији се налази седам цртежа на којима се могу видети наслови као што су: Званично – сабирни центри, Према затвореницима према светским стандардима, Заточени Срби, Auch Im Vātikan Diskussion über militarische Aktion in Bosnien, Jugo-Generäle als Kriegsverbrecher von Gericht, Масакр по поруџбини, Сурова игра са жртвама
Владимир Миладиновић од 2012. године прати своју дневну рутину у којој је посвећен архивском истраживању табуизираних историјских периода – око којих се тешко постиже шири друштвени консензус.
Преносећи у форму цртежа, односно верно копирајући прикупљени материјал у техници лавираног туша, уметник ствара серију радова кроз које покушава да створи и личан однос наспрам понуђеног материјала. Радови из ове серије представљају неку врсту катарзичког присећања, кроз које сваки посматрач пролази ишчитавајући странице и чланке, у почетку само из српских издања новина из 1991. и 1992. године, упоређујући их са сопственим уписаним знањем о догађајима који се узимају као предмет рада, а дешавали су се током периода рата на простору бивше Југославије.
Истраживање је каснијих година обухватило и архиву чланака о истом периоду из новина у Аустрији, Хрватској, Шпанији и Ирској. Радови, између осталог, показују неке од начина путем којих доминантне идеологије у датом тренутку врше процес идеолошке интерпелације.
„Цртежи су настали као исход целогодишњег истраживања архивског материјала похрањеног у Народној библиотеци Србије у Београду. Предмет истраживања била је дневна штампа с почетка деведесетих година прошлог века. Посебна пажња посвећена је текстовима који се односе на рат у Хрватској и Босни и Херцеговини. У питању су дневне новине с територије Србије: „Политика”, „Вечерње новости”, „Политика експрес” и „Борба”. Акценат је стављен на два историјска периода, новембар 1991. и август 1992. године. Ова два периода представљају две битне неуралгичне тачке за контекст савремене Србије, када говоримо о рату на простору бивше Југославије. Оба ова периода, посматрана из аспекта писања домаће штампе, дају нам ширу слику о томе шта се и на који начин дешавало у рецентној прошлости Србије, што представља и актуелну проблематику новог српског друштва. Актуелне политике сећања на тај период, доминантни наративи који се о тим догађајима данас креирају, доводе у први план питање личне одговорности, односно на који ћемо се начин сада односити према ономе што је део јавне сфере друштва у коме живимо.”
Владимир Миладиновић, из каталога 53. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону III-15-44/20.3.2014. (4 ком)
Инвентарски број: 1341
Уговор о откупу III-5-477/1/15.12.2014. (3 ком)
Инвентарски број: 1382
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
О АУТОРУ:
Владимир Миладиновић (1981, Београд, Србија) Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду и завршио докторске курсеве на интердисциплинарним студијама при Универзитету уметности у Београду. Био је члан уметничко-теоријске групе „Четири лица Омарске” која се бави пропитивањем меморијалних стратегија на просторима бивше Југославије. Главни фокус његовог рада лежи у пољу преиспитивања политика сећања, медијских манипулација, као и креирања и интерпретације историјских наратива. Више информација на http://vladimirmiladinovic.blogspot.com
Анук Јововић (Миладиновић)
Одлазак, посвећено РМ
HD видео
7’ 31”, loop
2015.
Рад је приказан у оквиру изложбе 56. Октобарског салона, Љубавни занос.
Одлазак, посвећено РМ (Parting, dedicated to RM) приказује групу од четворо људи у пејзажу у околини реке Рајне у Базелу (Швајцарска), где је РМ живео други део свог живота и умро у јесен 2014. године. Различити сегменти рада наговештавају низ међусобних веза у односу ове четири особе, као и ритуал везан за једну од њих и чин његовог одласка.
Сцене су снимане из пет статичних позиција камере. Оне се понављају неколико пута током видеа, испражњене или с малим разликама у активностима личности.
Улоге: Јург Бесер, Хајди Фелдман, Бернхард Гилген, Линеа Шварц
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону III-5-86/7.4.2017.
Инвентарски број: 106
Фотографија: квадрат из видео-рада
О АУТОРКИ:
Анук Јововић (Миладиновић) (1984, Брисел, Белгија) живи и ради у Минхену и Базелу. Завршила је основне и мастер студије на Факултету ликовних уметности у Минхену (2005–2012). У видео-радовима често истражује однос између људских бића и њиховог окружења креирајући апстрактне наративе у којима нема хијерархије између ликова и сценографије. Добитница је бројних награда међу којима се издвајају награда за медије Vkunst у Франкфурту, награда за уметност Baustelle Schaustelle у Есену, дебитантска награда Владе Баварске, награда за пројекат коју додељује фондација Ирвина и Жизеле фон Штајнер и др. Више информација на www.anukmiladinovic.com
Горанка Матић
Излози: Београд 1980. Београд 1999. Београд 2008.
фотографије у боји
30 цм x 40 цм (3 ком)
2008.
Рад је приказан на изложби 49. Октобарског салона 2008. године и представља фотографије излога направљене на дан смрти Јосипа Броза Тита, потом током периода НАТО бомбардовања Београда и након проглашења независности Косова.
Реч је о избору фотографија на којима је протагониста фотографског догађаја београдски излог. Прва серија настала је у мају 1980. током државне жалости поводом смрти југословенског председника Јосип Броза Тита, дана који су у локалној штампи називани Данима бола и поноса. Друга серија рађена је током НАТО бомбардовања Београда у пролеће 1999. године. Трећа серија снимљена је 21. фебруара 2008. године, и региструје ситуацију у српској престоници после проглашења независности Косова 17. фебруара.
Као и у многим другим њеним радовима (који су обично конципирани као серије) и овде се може детектовати њено познавање историје уметности и фотографије: мислим да би историјске референце за ове три серије са излозима били дада и европски надреализам, и наравно списи Валтера Бенјамина. За све њих, као и за саму ауторку, излог је место, тачније знак, потрошачког друштва. За разлику од претходника, међутим, Горанка Матић нам показује излоге у локалном контексту (титоизам, рат, односно период транзиционе економије) и тиме указује на нераскидиве односе између две различите идеологије, оне робне и оне политичке, била она социјалистичка или националистичка. Истовремено, ове три серије могу се видети и као три историјске станице у животу Београда.
Бојана Пејић, из каталога изложбе 49. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-328/24.08.2018.
Инвентарски број: 112
Фотографија: Љубазношћу уметнице
Фото есеји
видео
15′
2021.
Реч је о најновијем раду Горанке Матић, серији дигитализованих фото есеја преточених у видео рад, који сведоче о догађајима из скорашње историје.
Кроз фото документе преточене у видео есеје преплићу се слике града, сада већ историјских збивања, живота али и интимног света ауторке. Живот је оно што Горанку највише занима, па истинитост њених фото записа изазива у исти мах и болност и поштовање. Поштење као принцип и моћ да буде, са једне стране присутна и емпатична, а са друге непристрасна и са правом мером отклона, учинили су је једном од најзначајнијих визуелних уметница са ових простора. Фото есеји бележе збивања на београдским улицама у марту 1991. године, потом проглашење Слободана Милошевића за председника Републике Србије, путовање Трансибирском железницом, жене које прелазе границу и меморабилије из живота ауторке.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-279/08.10.2021.
Инвентарски број:
Фотографија: квадрат из видео-рада, љубазношћу уметнице
О АУТОРКИ:
Горанка Матић (1949, Марибор, Словенија) живи и ради у Београду. Завршила је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Фотографијом се бави од 1980. године и објављивала је у часописима Џубокс, Старт, Свијет, Полет, Омладинске новине, Дуга, Либератион, Дело, Политика. Од оснивања Студентског културног центра (СКЦ) 1971. године била је његова стална сарадница, као и једна од уредница ликовног програма и кустоскиња галерије Срећна нова уметност. Од 1978. до 1980. године водила је Галерију 45 на Новом Београду. Током осамдесетих година прошлог века њен рад је нарочито значајан у области рок фотографије, када је направила и бројне омоте плоча за неке од најпознатијих рок бендова на овим просторима.
Била је уредница фотографије у недељнику Време и дневном листу Политика, а од 2010. године радила је на Радио-телевизији Србије у арт дирекцији.
Осам година је предавала фото-журнализам на Факултету политичких наука у Београду. Чланица је УЛУПУДС-а од 1986., излагала је у земљи и иностранству и добитница је награде 39. Октобарског салона, потом награде Освајање слободе 2002., Политикине награде 2004. године и годишње награде УЛУПДС-а 2005. године. Објавила је књиге Дани бола и поноса и Десет година против. Удружење новинара Србије је Горанки Матић доделило Награду за животно дело 2019. године. Ради као доценткиња на Департману за дигиталне уметности Факултета за медије и комуникације. Њени радови налазе се у колекцији Музеја савремене уметности у Београду.
Марко Лулић
Музеј револуције
дрво, акрил на стаклу
160 цм x 70 цм x 40 цм
2009–2014.
Лулићев уметнички опус базира се на истраживању стратегија деконструкције концепата наслеђа источноевропског и западноевропског модернизма, споменика, архитектуре, питања колективног памћења, историјских, економских и социјалних аспеката уметности. Велики део његових радова везан је за југословенски модернизам, који се јавља као аутентична послератна појава, као амалгам модернизма земаља Западног блока и источноевропског комунизма. Изабране теме и објекте посматра с одређене дистанце и с дозом ироније, не оживљавајући актуелне политичке захтеве првобитно учитане у њих. Користећи различите уметничке медије (скулптуру, видео, перформанс, фотографију) Лулић критички преиспитује односе форме и идеологије, деконструише, реконтекстуализује и реконцептуализује, дајући објектима и просторима нова значења.
Лулићево дело Музеј револуције првобитно је урађено као рад монументалних димензија намењен јавном простору. Натпис сачињен од црвених металних слова и инспирисан естетиком америчких рекламних билборда, 2010. године привремено је постављен на кров бетонске конструкције зграде, екстензије музеја Белведере у Бечу. Иницијална идеја за рад потиче из истраживања иницијативе за формирање и изградњу Музеја револуције у Београду почетком шездесетих година, а чија је реализација остала на нивоу конструкције темеља недалеко од Музеја савремене уметности. Овим радом Лулић преиспитује концепте музеја и револуције – каква би природа музеја револуције као институције требало да буде, ако се осврнемо на то да је идеја музејске класификације и презентације револуције парадоксална, узимајући у обзир чињеницу да се управо револуцијом преиспитују институционални и социјални оквири; шта је музеј данас, какав треба да буде и каква је његова функција у друштву. Према речима уметника, пример овог неоствареног музеја добар је показатељ како манифести револуције могу постати симболи пропадања. Рад који се налази у Колекцији Oктобарског салона по форми је идентичан, док се у материјалу разликује, а по величини је намењен за излагање унутар (институционалног) простора, те тиме и сам постаје музејски/галериjски експонат, апострофирајући тако претходно отворена питања, без претензија да пружи коначне одговоре и остављајући простор за различита тумачења. Рад је излаган у оквиру изложбе 55. Октобарски салон.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-294/1/29.9.2014.
Инвентарски број: 043
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
Marko Lulić – FUTUROLOGY. Exhibition 30.6.2017 – 10.9.2017. Lentos Kunstmuseum Linz, Vfmk Verlag für moderne Kunst GmbH, Vienna, 2017.
Marko Lulić – o. T. (Lichtung) / Untitled (Clearing). 2010 was realized for sculpture project kunstwegen raumsichten. Publication: edition kunstwegen Städtische Galerie Nordhorn, Vienna, 2012.
Marko Lulić DEATH OF THE MONUMENT. Dieser Katalog erscheint anlässlich der Ausstellung Marko Lulić New Works, Kunststiftung Erich Hauser, 10. Oktober – 1. November 2009., Rottweil. SCHLEBRÜGGE.EDITOR, Wien, 2009.
О АУТОРУ:
Марко Лулић (1972, Беч, Аустрија) студирао је на Високој школи за примењену уметност, те Академији ликовних уметности у Бечу, где је и предавао од 2008. до 2014. године. Добитник је више награда и резиденцијалних боравака у Европи и Америци. Излагао је на бројним групним и самосталним изложбама у водећим међународним уметничким институцијама, музејима и галеријама (Аустрија, Норвешка, САД, Хрватска, Србија, Пољска, Немачка, Јужна Кореја, Сао Паоло, Грчка, Француска, Холандија, Италија, Енглеска…). Тренутно предаје на Факултету архитектуре и просторног планирања Техничког универзитета у Бечу.
Ана Крстић
Ми не знамо шта је то, али сигурно није то што ти мислиш да јесте
скулптура, метал, памучно платно
420 x 320 x 400 cm
2012.
Ми не знамо шта је то, али то сигурно није оно што ти мислиш да јесте Ане Кртстић може се карактерисати као мека скулптура. Она није мека само зато што је направљена од платнених трака које се могу аранжирати и инсталирати у различитим облицима, она је мека и по способности да се утопи у простор и прилагоди његовим условима, мирисима, бојама и приповестима. Међутим, ова мекоћа омета, испречује се на путу, не може бити сваћена „у једном цугу“ нити сагледана као целина с ма које фиксиране тачке посматрања. Овај комад истовремено реферише на вежбе vorlehre из Баухауса с папиром и маказама, и на минимализам шездесетих. Сабијен у напуштену мемљиву канцеларију, он није оно што мислиш да јесте нити оно што очекујеш да би требало да буде. – Бранислав Димитријевић, из каталога 53. Октобарског салона, стр. 56.
Рад је продуциран и излаган на 53. Октобарском салону: ГУД ЛАЈФ, 2012. године.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-454/1/10.12.2014.
Инвентарски број: 1381
Фото: поставка 53. Октобарски салон, Ана Костић
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
Art + Media, Journal of Art and Media Studies, No 7, April 2015, Art and Politics: Agency, Autonomy, Emancipation – Artist Portfolio, Singidunum University, Belgrade, 2015, 78–81.
Vesna Milosavljević, „Možemo li sada stati?” (razgovor s umetnicom), SEEcult.org, Beograd, 22.7.2012, http://www.seecult.org/vest/mozemo-li-sada-stati, приступљено 27. марта 2020.
Вођење кроз изложбу Ми не можемо сада стати, SEEcult.org, 2012, https://www.youtube.com/watch?v=j3-tWdeD0Fk, приступљено 27. марта 2020.
О АУТОРУ:
Aнa Крстић (1978, Ваљево, Србија) је визуелна уметница која се изражава у различитим медијима (скулптура, инсталација, видео) и културна радница која ради како у институционалним тако и у ванинституционалним контекстима. У својој уметничкој пракси од 2010. специјализовала се за сајт-спесифик и партиципативне пројекте који за тему имају меморијалну културу и апропријацију јавног простора. Овим темама приступа са јасне феминистичке позиције. Од 2010. до 2014. радила је као уредник програма у Културном центру Мионица, у свом родном месту. Од 2014. живи и ради у Берлину. Више информација на https://anakrstic.wordpress.com/ и @anna.krstiic
Жолт Ковач
In the Kitchen
сито-штампа
67 цм x 67 цм
2011.
Рад In the Kitchen (У кухињи) припада серији слика под називом „Празно време”, која је први пут излагана у оквиру изложбе 50. Октобарског салона 2009. године. На сликама из ове серије приказани су сегменти свакодневице проведени у доколици. Промишља се о односу између човека и протока времена, као и његовом односу према концепту доколице као потенцијалне основе за квалитетнији живот. Серија изложена на Октобарском салону била је у техници уља на алуминијуму, док је рад у Колекцији изведен у техници сито-штампе.
Рад In the Kitchen, као део серије радова Празно време, представља исечак из пожељне свакодневице, време проведено у припремању оброка, радњи коју многи обављају механички и без уживања. Представљен је тренутак задовољства и среће, осећања спокојства и испуњености, који су кроз прочишћен цртеж и јарке колористичке нагласке приметни на свим сценама из серије. Непрекидна јурњава од једне активности до друге производ је нашег површног односа према слободном времену. Парадоксално, испуњено време често нам изгледа као празно – када се осврнемо на њега. У вртлогу непрекидних дневних активности и обавеза, ретко наступа квалитетно стање креативне обузетости. Осећај присутности и живости јавља се у оним моментима када се не јури, а празно време троши се у доколици или обављању свакодневних кућних активности.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-290/1/25.9.2014.
Инвентарски број: 1353
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
50. Октобарски салон, Околност. Културни центар Београда, 2009.
О АУТОРУ:
Жолт Ковач (1975, Панчево, Србија). После завршене Математичке гимназије студирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек сликарство, на ком је магистрирао 2002. и докторирао 2016. године. Од 2000. до 2002. године похађао је Школу за историју и теорију слике при Центру за савремену уметност у Београду. Излагао је на преко 20 самосталних и више групних изложби у земљи и иностранству (Словенија, Немачка, Аустрија, Норвешка, Пољска, Словачка, Мађарска, Француска, Чешка, Естонија, Грчка, Русија, Македонија). Ради као професор струковних студија у Високој школи струковних студија – Београдска политехника. Суоснивач је и уредник онлајн магазина за савремену уметност Supervizuelna (www.supervizuelna.com). Бави се графичким дизајном и другим креативним активностима. Живи у Београду. Више информација на https://zoltkovac.com/