НЕНА СКОКО
Циклус „БАЈКА О МИХАИЛУ“
- Taraxacum officinale L „1,2,3,4,5,6“
КЊИГА-КРЕВЕТ (Љубав)
комбинована техника
190 x 150 x 20 cm
едиција: уникат
1998/2016/2017.
- „Младић и Маслачак“
КЊИГЕ- МИНИЈАТУРЕ (Младић и Маслачак или Крај кога нема)
комбинована техника
шест мини књига, појединачне димензије 10 x 7 cm
едиција: уникати
1998/2016/2017.
Рад је био изложен на 56. Октобарском салону Љубавни занос 2016. године.
БАЈКА О МИХАИЛУ
Били једном један Младић и један Цвет маслачка.
Били су искрено и дубоко заљубљени једно у друго.
Мислили су да је највећа несрећа и препрека њиховој љубави
то што нису од истог рода.
Обоје су једног тренутка пожелели да буду као онај други.
Неразумљивом чаролијом њихове жеље се испунише.
Цвет маслачка se претвори у девојку,
а Младић у маслачак.
Сунце је, без обзира на све, и даље грејало,
а ветрови су наставили да дувају.
Нена Скоко Снежана
Највеће љубавне приче су трагичне… Овај рад трансцендира додир – од метафоре љубавног кревета, преко хода по танкој жици која ће их спојити, до додира који нестане попут семена маслачка. Ове књиге се могу листати, дотакнути руком, али и целим телом. Потпуно предавање у немогућим околностима љубавнике претвара у кловнове или трагичне ликове, а ове су две крајности представљене кроз оксиморон најдиректније телесности и фрагилно заточене спиритуалности.
Ивана Поднар
Бајка о Михаилу
Тема којом се бавим је ЉУБАВ, моја љубавна прича, делимично стварна, мистериозна, ирационална, могућа и немогућа бајка са поруком. Тема је обрађена кроз пет сегмената, пет књига које говоре о сусрету, пољупцу, љубави, растанку, крају. Овде су приказане две књиге:
КЊИГА-КРЕВЕТ (Љубав)
Жуто ћебе којим сам се покривала, чини корицу ове књиге. Странице књиге су пет ћебади које сам откала и украсила помпонима, а шеста страница је постељни чаршав на коме је одштампано Михаилово љубавно писмо. Бројање од један до шест за Михаила и мене је имало значење љубавне изјаве.
КЊИГЕ- МИНИЈАТУРЕ (Младић и Маслачак или Крај кога нема)
Листови мини књига су направљени од семена „падобранаца“ маслачка и лако их је поцепати, уништити. Немогућност љубави и престанак живота Михаиловог учинили су да развој моје љубавне приче не само да није леп него носи несрећан и трагичан крај. Маслачак обични (Taraxacum officinale) је из рода биљки корова. Не знам да ли га је могуће искоренити.
Нена Скоко Снежана, одломак из текста каталога 56. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-280/08.10.2021.
Инвентарски број:
Фото: Љубазношћу уметнице, поставка 56. Октобарски салон
Избор библиографије:
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
О АУТОРУ:
Нена Скоко Снежана (1960, Земун, Србија) дипломирала је и магистрирала на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, на Одсеку текстила. Усавршавала се код професорке Кирсти Рантанен на Универзитету индустријских уметности у Хелсинкију, у оквиру програма размене студената Министарства културе Југославије и Финске (1989); у класи професорки Магдалене Абаканович и Ање Гебел на Академији лепих уметности и дизајна у Познању, као стипендиста Министарства културе Пољске (1991–1993); на Голдсмитсу у Лондону (1994), као гост-последипломац код професорке Џенис Џеферис; у Њујорку на резиденцијалном програму CEC Artslink, у радионици за ручно прављење папира Dieu Donne Papermill (1999). Oсновала је и водила уметничку радионицу ЛУМ (Лаваторијум уметничких мисли, 1995–1998), посвећену истраживању и едукацији у области визуелног стваралаштва. Независно уметничко удружењe Пункт за уметнички експеримент покреће 2000. године, окупљајући велики број сарадника-уметника из земље и иностранства. Од 1989. године излаже и одржава бројне радионице, презентације и предавања у земљи (Београд, Зрењанин, Крагујевац, Горњи Милановац, Крушевац, Нови Сад, Бања Ковиљача, Врање, Боговађа, Сјеница, Суботица, Ниш, Рашка…) и иностранству (Босна и Херцеговина, Словенија, Македонија, Пољска, Литванија, Естонија, Холандија, Италија, Мароко, Русија, Енглеска, Данска, САД, Финска…). Чланица је УЛУПУДС-а (од 1985) и УЛУС-а (од 1999). У статусу самосталне уметнице је од 1992. Звање истакнуте уметнице добија 2005. Радови Нене Скоко Снежане чувају се у Музеју примењене уметности у Београду, колекцији компаније Теленор, у колекцији Imago Mundi Luciano Benneton Colection (Serbia Reconsidered, Contemporary Artists from Serbia), Атељеу 61 у Новом Саду и у Музеју Жана Лирса и савремене таписерије у Анжеу, у Француској (Musée Jean-Lurçat et de la tapisserie contemporaine, Angers).
МИЛОВАН ДЕСТИЛ МАРКОВИЋ
Гo као златни Буда
пигменти и MDM везиво на платну
86 цм x 250 цм
2013.
„… Преко својих платана и амбијенталне целине Дестил Марковић вешто продева нит континуитета, која одликује векове трајања цивилизације, остварујући високо референтно, снажно критички интонирано сведочанство и тумачење савременог света – тоталитарног дехуманизованог неолибералног капиталистичког модела, где се различитим методама надзирања и контроле спроводи савремена инквизиција над слободом духа и мишљења”.
Д. Пурешевић, Од Еухаристије до Инквизиције, каталог изложбе Милован Дестил Марковић, Баркодиране слике, Ликовна галерија КЦБ-а, новембар 2019.
Рад под називом Го као златни Буда, који је био изложен на 56. Октобарском салону у избору кустоса Дејвида Елиота део је циклуса слика с бар-кодовима, рађених пигментима на платну. „Иако наизглед представљају монохромне апстракције, пруге на Марковићевим сликама с бар-кодом означавају писане речи. Сваки текст може бити преведен у бар-код и самим тим унет у систем светске трговине. Бар-кодови су резултат свеобухватног процеса кодификације која се завршава у ритму серија вертикалних линија. Ова апстракција омогућава међународни, рационализовани систем контроле производа који нам нуди крајње мерљиву корист – да краће чекамо у реду у супермаркету.
Преносећи ове дигиталне структуре на платно, Марковић систем доводи ad absurdum.
Његова захтевна уља на платну производ су тешког рада и све су друго до масовни производи. Она нам не нуде могућност да се рад рационализује или оптимализује и не могу се „превести” у називе производа и њихове цене. Она међутим садрже нешто друго: кратке цитате из порнографске литературе као и цитате о политици и банкарству – слике из света моћи и потискивања. Поред сваке слике одштампан је и ‘нормалан’ бар-код као скривена опаска на могућност комодификације уметности”.
Бенедикт Штегмајер, каталог 56. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону и откупу: III-5-411/15.11.2019.
Инвентарски број: 1666
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Милован Дестил Марковић, Радови 1980 –2020, Музеј савремене умјетности Републике Српске, Културни центар Београда, Удружење грађана SEEcult.org, Бања Лука: Београд, 2019.
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
Milovan DeStil Marković, Umetnička galerija Nadežda Petrović, Čačak, 2008. Tekstovi: Benedikt Stegmayer, Boris Buden, Ješa Denegri, Jovan Despotović
Markovic: Transfigurative Works, Verlag fur Moderne Kunst, Nurnberg, 2006. Tekstovi: Boris Buden, Bojana Pejić, Claudia Wahjudi, Yoshiko Honda
О АУТОРУ:
Милован Дестил Марковић (1957, Чачак, Србија) једна је од кључних фигура београдске уметничке сцене осамдесетих. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, где је иницирао отварање култног клуба Академија. Преломна година у његовом животу била је 1986, када добија угледну „Политикину” награду за сликарство, излаже на Венецијанском бијеналу и сели се у Берлин, где и данас живи.
Деловање Милована Дестила Марковића, дуже од 40 година, у широком пољу визуелне уметности (инсталација, перформанс, видео, филм), а понајпре у сликарству, могло би се у најкраћем маркирати најзначајнијим сегментима његовог опуса – од Еухаристије (1985), преко Прототипа и Трансфигуративних радова (Текст портрети у пројекту Бескућници, Карминке, Баркодиране слике), до Инквизиције (2018), а окарактерисати као уједињење матрица византијске духовности са снажним набојем револта и друштвеног критицизма.
Више информација на http://www.markovic.org/
МАРКО ТАДИЋ
Storypads
цртеж и колаж на папиру
променљиве димензије (4 ком)
2012.
Рад Storypads припада серији његовог уметничког опуса који се састоји из колажа, уметничких књига, видео-анимације, предмета и модела који спајају велику визуелну и менталну слику, замагљујући границе између фикције и документаризма, сећања и историје, прошлости и будућности. Storypads је низ колажа и цртежа који функционишу као инсталација или „филмски стрип” у просторној форми.
Интервенишући на пронађеним предметима/материјалима попут старих разгледница, свезака или фотографија из личне архиве, са бувљака или из смећа, Тадићеви радови скачу у лагано структуриране измишљене нарације отворене за различите интерпретације. Њихове референце – које се протежу од литературе, филма и историје уметности до радио-програма и популарне културе – постају окидачи који омогућавају процес слободних асоцијација, бескрајно истраживање које је у току, а које делује кроз опсесивне и свакодневне чинове цртања, експериментишући с материјалима и потенцијалним формама и значењима која тада могу да се произведу. Кроз постепени процес акумулације, Тадић често користи формате малог обима, попут уметничких књига или колажа, који потом еволуирају у веће архиве или низове анимираних филмова груписаних око одређених тема или специфичних мотива.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-295/1/29.9.2014.
Инвентарски број: 1368
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
Marko Tadić, Imagine a moving Image, 2016, Laura Bulian Gallery, Milano, Italija, tekst u katalogu autorke Ane Dević.
Marko Tadić, This is not a museum, 2016, Apoteka Gallery, Vodnjan, Hrvatska, tekst u katalogu autorke Branke Benčić
О АУТОРУ:
Марко Тадић (1979, Сисак, Хрватска) дипломирао је на Академији ликовних уметности у Фиренци 2006. године. Његова уметничка пракса најбоље се карактерише кроз медиј цртежа, монтаже, колажа и анимације. Добитник је Прве награде на Салону младих у Сиску 2001. године и Награде салона младих одржаног 2006. у Загребу. Добитник је бројних награда, попут Награде „Владимир Назор” за најбољу изложбу (2015), награде за најбољи дизајн на фестивалу хрватске анимације ФХАФ (2012), Награде „Радослав Путар” за најбољег младог савременог уметника (2008), итд. Његови филмови приказани су на многим међународним фестивалима анимираног и експерименталног филма. Ради на Академији ликовних умјетности у Загребу. Више информација на http://www.tadicmarko.com
МАРКО СТОЈАНОВИЋ
Демијен Херст, Кокаин хидро хлорид
гоблен реализовао: Радомир Стојановић, 2006.
114.200 убода
37,5 цм x 37,5 цм
(1993)
Серија радова под називом Нови гоблен, којој припада рад Демијен Херст – Кокаин хидро хлорид, јесте пројекат који открива шематске приказе за израду гоблена по мотивима слика групе најзначајнијих уметника двадесетог века. У питању су ремек-дела Маљевича, Мондријана, Фонтане, Алберса, Он Каваре, Хeрста, Кристофера Вула (минималистичка, апстрактна и геометријска) – све до монохромног платна Ивa Клајна, које потпуно руши сваки смисао веза, уништава свако задовољство слагања конца помоћу кога се добија илузија треће димензије – фигурације. Нови гоблен је нешто ново, како и сам аутор наводи – луксузна репродукција или још луксузнији оригинал.
Концепт пројекта Нови гоблен је врло промишљена и добра пројекција савременог тренутка. Ма колико, на прву лопту, све изгледало као добра досетка, јасно је читљива друштвено-социјална провокација. Аутор својим радом врло свесно приказује и изражава значења, вредности и уверења грађанског и потрошачког друштва, извесним ангажованим приступом у испољавању своје идеје. Истакнута је важност естетике саме гобленске шеме, тј. целокупног производа. Јасно је уочљив фокус на естетици у техничкој уредности. Сваки рад појединачно уз слоган ‟Make art for you”, сведочи о тежњи аутора да све буде савршено „упаковано” и примамљиво савременом конзументу, по естетским стандардима доброг модерног дизајна, па тако да постане и пожељна роба. Серију Нови гоблен чине и радови: Лучио Фонтана, Concetto spaziale attesa, 1956, 2007. године, 99.000 убода, 40 цм x 50 цм // Казимир Маљевич, Црни квадрат на белом, 1914/15, 2006. године, 102.400 убода, 36,5 цм x 36,5 цм // Пит Мондријан, Композиција бр. 9 са жутом и црвеном, 1942, 2006. године, 99.000 убода, 33 цм x 38,5 цм. Марко Стојановић често истиче да његово интересовање за гоблене потиче још из раног детињства, будући да је био окружен скупоценим и раскошним гобленима које је реализовао његов деда, који је читавог живота везао Вилерове гоблене. И уметников отац је реализовао гоблене што га је логично инспирисало да и сам на неки начин настави породичну традицију, која је искључиво била везана за мушке чланове породице. Све радове у оквиру циклуса Нови гоблен реализовао је уметников деда Радомир Стојановић.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: Откуп са конкурса Града Београда бр. Закључка Градоначелника 6-1382/09-Г – 12.9.2009.
Инвентарски број: 214
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
48. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.
Andrej Tišma, Vez po modernizmu, prikaz izložbe (arhiva umetnika), Novi Sad, 2006.
Slađana Varagić Petrović, „Šeme za Novi goblen”, Artmagazin.info, oktobar 2005. http://www.artmagazin.info/index.php?option=com_content&task=view&id=118&Itemid=35 (приступљено 15. маја 2020)
О АУТОРУ:
Марко Стојановић (1982, Неготин, Србија) завршио је Академију уметности у Новом Саду с наградом Арт клинике Перспективе IV. Као представник АУНС-a боравио је у Lasalle-Sia College of the Arts у Сингапуру, као и на Академији уметности Универзитета Веракруз у Мексику. Током августа и септембра 2019. био је део резиденцијалног програма Homesession у Барселони. Више информација на http://www.markostojan.com/
МАРИЈА ЋАЛИЋ
Isaiah 63:15
фотографије, giclée штампа на фотографском папиру 300 гр / каширано на алубонд, урамљено
50 цм x 75 цм (4 ком)
посебно издање
Фотографије Марије Ћалић бележе призоре материјалног света – и мотиви су бирани пре свега због њихове граничне ситуације – указују на потенцијал нестварног и утварног. Представа се гради у правцу симболичког карактера који преображава фотографски доживљај у загонетност искушења општег постојања и памћења.
Фотографски полиптих Исаија 63:15 (Isaiah 63:15), настао 2016, састоји се из четири секвенцирана фигуративна ентеријерска призора алузивних значења. Фигура девојчице у костиму Наполеона, као најрепродукованије јавне европске фигуре кроз 19. век, дата је у сучељавањима с класификованим узорцима: уочљиви су инсекти и лептири ентомолошке збирке и таксидермијски примерак орла раширених крила. Снимци прате научно осматрање кроз сновиђајну игру, призивају културу памћења и материјалне разрушености у савременом глобалном друштву. Уз библијски наслов полиптиха упућен за стихове пророка Исаије, подстакнуте су претње катаклизмичних последица са снажним упливом подсвести.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу:III-5-379/30.10.2019.
Инвентарски број: 1661
Фото: Љубазношћу уметнице
Избор библиографије:
48. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.
49. Октобарски салон, Чудо какофоније. Културни центар Београда, 2018.
О АУТОРКИ:
Марија Ћалић (1964, Бачка Топола, Србија) дипломирала је на Правном факултету Универзитета у Београду 1991. Курсеве фотографије похађала је на St Martin’s School of Art, Лондон,1997–1998. Резиденцијални уметнички боравак Култур-Реферат града Минхена, Немачка, Vila Waldberta 2010.
Објављивала је ауторске фотографије у дневној и недељној штампи, као и месечним магазинима у Београду и Србији. Фотографски прилози рађени су за књиге, изложбене каталоге, филмске продукције и друге медије. Била је уредник фотографије у недељним магазинима Europa Press Holding Београд (2003–2011). Гостујући је предавач на Катедри дигиталних медија Факултета за медије и комуникације (ФМК) Универзитета Сингидунум у Београду од 2017.
Члан је Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајна Србије (УЛУПУДС – секција Фотографије).
На 20 изложби излагала је и самостално и колективно у земљи и иностранству.
Излагала је на 48. Октобарском салону: Микронаративи (2007) у селекцији
уметничког директора Лорана Хеђија и 57. Октобарском салону: Чудо какофоније – у селекцији уметничких директора Гунара Кварана и Данијеле Кваран. Више информација на http://mariacalic.com
КАРЛА МАТИ
Туре 15
дигитални принт
59 цм x 47 цм
2009.
Полазна тачка за рад Туре 15 уметнице Карле Мати увек је право цвеће, које се раставља на делове, а затим поново саставља према критеријумима искључиво естетске природе, да би затим било фотографисано. Рад је настао као део циклуса радова приказан на изложби Crypto-game (2009) у Културном центру Београда, коју су чиниле фотографије, скулптуре и инсталације – псеудонаучни фотографски пројекат биљака које расту из туђих корена. У својим радовима Карла Мати изумела је нове хибриде захваљујући аналогном процесу типа cut & paste.
Излагала је на 48. Октобарском салону и добила награду Културног центра Београда.
Радови Карле Мати творе живописан, преображен свет природе у којем доминира цвеће. Она је изнова разрадила облике живе и пулсирајуће природе да би створила нову ботаничку типологију. Комбинација латица, тучкова и цветних круница потеклих од различитих врста дају узорке једног новог савременог хербаријума који представља реаговање на естетска очекивања која долазе из природе и трансформишу се. Међутим, то није цвеће које се може наћи у природи, већ је производ људског ума и брижљивог истраживачког рада заснованог на склапању различитих облика. За њега не постоји одговарајући еквивалент у стварности – то нестварно цвеће у једној новој врсти ботанике трансгенетски је изведено у синтези с лабораторијским техникама.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону:
Инвентарски број: 213
Фото: Културни центар Београда
Избор библиографије:
48. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.
Карла Мати: Crypto-game, 24.04 – 17.05.2009, каталог самосталне изложбе, текст Саше Јањића, Галерија Артгет, Културни центар Београда, 2009.
О АУТОРКИ:
Карла Мати (1971, Фермо, Италија) студирала је на Академији ликовних уметности у Мачерати, живи и ради у Милану и Монтеђорђу, Италија. Излагала је на бројним самосталним и групним изложбама у Италији, те и широм света, учествовала је на међународним бијеналним изложбама, сарађујући с реномираним кустосима, као што су Акиле Бонито Олива или Лоранд Хеђи. Добитница је награде Културног центра Београда на 48. Октобарском салону: Микронаративи 2007. године за псеудонаучни фотографски пројекат биљака које расту из туђих корена.
ЈОВАН ЧЕКИЋ
Entanglement games
троканална видео-инсталација
3’
едиција: 1/5
2010–2016.
Троканална видео-инсталација под називом Игре преплитања говори о могућности анализе једног догађаја који прекида звоњава телефона. Звоњава се доживљава као једна честица догађаја која отвара простор за низ других честица догађаја с којима се повезује. Док минималне разлике у реакцијама главног протагонисте, Неше Париповића, представника југословенске концептуалне уметности, отварају простор за различите интерпретације, заправо се минималним средствима указује на клизање смисла у односу на прецизну, сведену и аналитички постављену мапу једног догађаја.
Рад је био приказан у оквиру 56. Октобарског салона, Љубавни занос.
Та прича може да буде љубавна – за неког романтичног или трачу склоног учесника .Та прича може да буде прича о пријатељству – за некога који можда јесте романтик, али свакако није трач мајстор.То може да буде и крими прича, СФ прича – замислимо само ситуацију да се на прозору кроз који Н.П. гледа појави НЛО. То може да буде занимљива прича; или досадна, сентиментална, забавна, смешна,(…)прича. То може да буде почетак једне приче или њен крај, или почетак друге приче и другог догађаја.
Наративни део догађаја је оно што препознајемо, повезујемо са својим или туђим претходним искуством, знањем или предвиђањем. Догађај је нешто што нам најчешће измиче, нарочито ако траје дуже или спорије. Тада измиче нашем реалном искуству и најчешће нам је скоро невидљив. Наратив је најчешћи облик преко којег се упознајемо с догађајем. (…)
Јован Чекић се у свом теоријском и уметничком раду бави теоријом догађаја: мапирањем догађаја и анализом честица које чине један догађај помоћу дијаграма, покретне и непокретне слике.
Текста Маје Станковић у каталогу 56. Октобарског салона
Веза између главног протагонисте видео-рада Неше Париповића и аутора Јована Чекића потиче још од седамдесетих година прошлог века. Наиме, филм Неше Париповића Н.П. 1977, који представља шетњу Београдом током које уметник прави пречице, скаче преко зидова, кровова, снимао је Јован Чекић. Он свакодневну радњу води до крајности и филм омогућава да се шетња настави брзином која је неразумна, а сама радња у основи је иронична. Рад Игре преплитања, деценијама касније, могао би бити протумачен и као антипод акције/догађаја Н.П. 1977.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-439/13.11.2018.
Инвентарски број: 1622
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
О АУТОРУ:
Јован Чекић (1953, Београд, Србија) дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду и докторирао на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум у Београду. Редован је професор на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум и руководилац Департмана за Дигиталну уметност. Добитник је награде Меморијала Надежда Петровић и награде 41. Октобарског салона. Био је уредник за теорију у часопису Момент, а од 1997. године и директор и главни уредник New Momenta, часописа за визуелну културу. Уредник је Арт едиције у издавачкој кући Геопоетика. Јован Чекић објавио је следеће књиге: Пресецање хаоса (Геопоетика, 1998), Art Sessions (Геопоетика, 2001) и Измештање хоризонта (ФМК, 2015). Био је уметнички директор и селектор фестивала БЕЛЕФ 2003. и 2004. године и уметнички директор Time Codes, Бијенала младих у Вршцу, 2002. Предавао је као гостујући професор на Факултету ликовних уметности у Београду и на Ликовној академији на Цетињу, Универзитет Црне Горе. Јован Чекић излаже од 1975. године у земљи и иностранству. Аутор је визуелног идентитета 49. Октобарског салона.
ЈЕЛЕНА ТРПКОВИЋ
Мушка посла
колаж, комбинована техника
51 цм x 31 цм
2016.
Мушка посла деликатно
колаж, комбинована техника
50 цм x 45 цм
2016.
Афтер схаве
колаж, комбинована техника
50 цм x 20 цм
2016.
Бефоре схаве
колаж, комбинована техника
50 цм x 45 цм
2016.
Радови припадају циклусу радова под називом Пред Вама стоје само мушкарци кроз које уметница остаје доследна актуелним и провокативаним темама из друштвеног живота, фокусираним првенствено на перцепцију мушко-женских односа у савременом свету. У конструисаним композицијама које гради прецизним поступком исецања материјала из брда новинског папира, фотографија, старих књига, скенираних страница, интервенишући даље досликавањем, доцртавањем дрвеним бојицама, лепком, лаковима, фиксирима, актери њених визуелних представа и сцена које гради препознатљиви су по гротескном призвуку и иронији које уметница складно уклапа у амбијент и атмосферу призора.
У колажима, као својеврсном огледалу визуелног мишљења, видљива je игрa кроз пoмeшaнoст врeмeнa и прoстoрa и смeштaњe oдaбрaних ликoвa у ситуaциje кoje су нa ивици aпсурдa и сaркaзмa.
Јелена Трпковић створила је свој свет колажног призора који се поступком заснива на принципу „случајних сусрета непознатих” у познатом простору. Такав вид полазишта у промишљању призора колажног простора, знатно је ближи монтажи филмске слике годаровског типа, у којој она жели да у датом затвореном простору заокружи целину „филмске приче”, не остављајући ниједан детаљ да „виси” у некомуникабилној вези с целином њеног колажираног кадра. Њени радови делују као „урбани колаж” мишљења, живљења и доживљавања једне добро познате реалности, која неће да се понаша документарно-хроничарски, него видом визуелнокреативне метафоре. Доминантно место у одгонетању значења форме и садржаја у радовима Јелене Трпковић препуштено је посматрачу и преведено је у смисао визуелног – сугестивним претпоставкама и симболима, а не буквалним или илустративним представама.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-377/29.10.2019.
Инвентарски број: 1660
Фото: Љубазношћу уметнице
Избор библиографије:
Јелена Трпковић: Изложба колажа, мај 2005, каталог самосталне изложбе, текст Косте Богдановића, Ликовни салон, Културни центар Новог Сада, 2005.
Јелена Трпковић: Пред вама стоје само мушкарци, 8.11 – 6.12.2018, каталог самосталне изложбе, текст Стевана Вуковића, Ликовна галерија, Културни центар Београда, 2018.
О АУТОРКИ:
Јелена Трпковић (1952, Београд, Србија) завршила је Факултет ликовних уметности у Београду, где је и магистрирала у класи проф. Стојана Ћелића. Редован је професор на Академији уметности у Новом Саду, Катедра за цртање. Члан је УЛУС-а. Ради у медијима сликарства, цртежа и колажа. Јелена Трпковић излагала је на бројним изложбама у земљи и иностранству. Добитница је више награда: Откупне награде 18. октобарског салона (1977), Награде за изложбу месеца Студија Б (1992), Награде из Фонда Иван Табаковић, САНУ (2000), Награде Музеја примењене уметности на 41. Октобарском салону (2000) и Награде на изложби Цртеж и ситна пластика, Павиљон „Цвијета Зузорић”, Београд. Радови Јелене Трпковић налазе се у многим музејима и збиркама у земљи и иностранству.
ЈЕЛЕНА МИЈИЋ
Reinstatement
мултимедијална инсталација
шестоканална звучна инсталација, зидна инсталација од 108 А4 папира
променљиве димензије
2018.
Рад Reinstatement био је изложен на 57. Октобарском салону. Уметница је 2017. године провела два месеца у Њујорку на резиденцијалном борaвку, где јој је посећивање музеја и галерија било једна од главних активности. Заинтригирана неусклађеношћу између текстова о изложбама и самих изложби, почела је да сакупља пратеће текстове, саопштења за медије, уметничке и кустоске стејтменте о различитим изложбама и другим уметничким догађајима, као и други пропратни штампани материјал, с намером да разуме како функционише тамошње, али и глобално, тржиште уметности. Веома брзо одлучује да по повратку у Београд направи рад од сакупљеног материјала, те у намери да га што пре сакупи, интензивира посете изложбама.
Током процеса настајања рада Reinstatement циљ је био промишљање односа између текста и уметничког дела, између позиција кустоса и уметника, као и улоге и утицаја уметничког тржишта на свет уметности. Рад чине два сегмента: први део чини снимак изговарања резултата спроведене анализе најчешће коришћених речи, други део је зидна инсталација којa се састоји од штампаног материјала сакупљеног током два месеца боравка у Њујорку. Ови текстови, углавном одштампани на обичном А4 канцеларијском папиру, у већини случајева добро су написани и врло политични. С друге стране, уметнички радови су веома формални, модернистички и готово стидљиви. Иако су појмови као што су „јединствено”, „оригинално”, „политичко”, „друштвено”, „критичко” веома заступљени у текстовима, ове квалитете веома је тешко уочити у самим радовима. Поред тога, рад је и позивница публици да се упусте у истраживање изложеног материјала, али и да преиспитају сопствену позицију прималаца вербалних и визуелних порука, као и ефеката тих порука на опажање и понашање.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-354/14.10.2019.
Инвентарски број: 1657
Фото: Љубазношћу уметнице
Избор библиографије:
57. Октобарски салон, Чудо какофоније. Културни центар Београда, 2018.
О АУТОРКИ:
Јелена Мијић (1989, Нови Сад, Србија) завршила је основне и мастер студије сликарства на Факултету ликовних уметности у Београду. Ради у различитим медијумима, од сликарства и фотографије, преко видеа, до мултимедијалних инсталација. Највише је занимају теме случајности, игре и грешке у уметности, партиципативност публике и случајних пролазника, ауторства и ауторитета уметникове личности, као и односа теорије уметности и уметничког делања. Чланица је уметничког фотографског колектива Belgrade Raw. Излагала је на више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Од 2013. године део је организационог тима MultiMadeira, интернационалног резиденцијалног програма који се дешава на португалском острву Мадеири. Од 2017. део је уредничке редакције радио-емисије Сценирање, која се бави уметничком и културном сценом у Србији. Добитница је награде Димитрије Башићевић Мангелос која се додељује младим визуелним уметницима. Алумнисткиња је RU unlimited у Њујорку, као и Sound development city уметничке експедиције. Више информација на https://cargocollective.com/jela
ИВАНА ИВКОВИЋ
I gave you everything
инсталација, тепих – полипропилен, вуна
120 цм x 170 цм
2017.
Рад је део серије инсталација с таписеријама изведене у оквиру самосталне изложбе под називом Babylon the Great (Велики Вавилон), у Галерији Eugster || Belgrade, 2017. године. Мушко тело представља централни мотив и перформативни инструмент који на различите начине преовлађује у призорима и односима унутар ове серије радова.
Изабрани мотиви надовезују се на уметнички пројекат Линије, редови, колоне (Спаваоница) који је изведен током 56. Октобарског салона.
Уметница преузима сегменте ове амбијенталне инсталације кроз фотографску документацију која је послужила као полазиште и визуелни предложак за креирање таписерија већих димензија. Инсталацијом I gave you everything и одабиром материјала, форме, али и функције самог тепиха као објекта који се односи на интимно окружење наших живота, снажно се предлаже присвајање интимности као такве. Мушко тело се овде користи и као субјекат и као објекат. Како уметница истиче, подједнако обожавани и демонизовани у српској култури деведесетих, мушкарци, посебно њихово физичко присуство и изглед, постали су опсесија поп-фолк песама, музичких спотова, филмова, али и у реалном животу. То је феномен који се јавио као последица друштвених промена, рата, тескобе и страха. Посматрање човека као војника (почетком деведесетих), потенцијално опасног криминалца или оштећеног дечака с улице, парадоксално, ставља мушко тело у позицију објективизације, посматрања и, самим тим, рањивости. У питању су конструкти личних релација према питањима родног идентитета и интегритета, којима ауторка покушава да лоцира лимите сопствене женске перспективе у сагледавању и поимању другости, односно мушкарца.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-370/24.10.2019.
Инвентарски број: 1658
Фото: Љубазношћу уметнице
Избор библиографије:
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
Ivana Ivković: Babylon the Great, 27.10 – 18.11.2017, samostalna izložba, tekst Ane Bogdanović, Eugster || Belgrade, Beograd, 2017.
О АУТОРКИ:
Ивана Ивковић (1979, Београд, Србија) дипломирала је и магистрирала на Факултету ликовних уметности у Београду, где је тренутно на докторским студијама из области сликарства. Од 2002. године излагала је на више самосталних изложби у Србији, Аустрији, Немачкој, Либану, Италији, Шпанији, САД, Турској, Данској, Канади, Индији и учествовала на неколико значајних групних изложби у земљи и иностранству. Три пута је била финалисткиња Политикине награде за најуспешнију изложбу, 2007, 2010. и 2019. године. Њени радови налазе се у Теленор колекцији савремене српске уметности, у колекцији Музеја града Београда, као и у неколико значајних приватних колекција у Њујорку, Базелу, Лисабону и Турској. Више информација на https://www.eugster-belgrade.com/artists/ivana-ivkovic/