Бранимир Стојановић
Сви говоре
видео-филм,
455’
едиција: 1/5
2009.
Рад је излаган у оквиру 50. Октобарског салона.
Сви говоре је рад који се бави институционалном историјом УЛУС-а, односно актуалним значајем ове сложене и непрегледне мреже: уметника, уметничких пракси, политика уметности и стратегија одржавања симболичког и друштвеног статуса уметника, мреже која је непредстављива и недоступна друштвеној заједници која, пак, с не баш превише ентузијазма, и даље финансира статус слободног уметника.
Сви говоре је заједнички рад чланова УЛУС-а. Сви чланови су позвани да, у медију видео-инсталације, креирају утопијски простор једнаких могућности и права представљања своје уметности и својих ставова о уметности.
Наиме, сви чланови УЛУС-а позвани су да на сетингу за снимање, у простору њиховог уметничког удружења, Павиљону „Цвијета Зузорић”, у периоду од дванаест дана, пред камером искажу свој став о уметности, односно креирају простор једнакости за све.
Бранимир Стојановић, из каталога 50. Октобарски салон
Редитељ консултант: Желимир Жилник
Продуцент: 50. Октобарски салон
Копродуцент: Академски филмски центар
Директор фотографије: Миша Милошевић
Монтажа, дизајн звука и камера: Милош Кораћ
Технички сарадник: Оливера Настић
Бранимир Стојановић и уметници: Милорад Младеновић, Драган Марковић-Маркус, Срђан Вукајловић, Рената Бујић, Љиљана Бурсаћ, Будимир Димитријевић, Маријана Каралић, Надица Грбић, Радивоје Марковић, Мирослав Првуљ, Војин Рајовић, Биљана Бакалуца, Марија Топаловић, Слободан Вуковић, Јадранка Бежановић Совиљ, Маја Бекан, Балша Рајчевић, Андријана Богдановић Нешковић, Слободанка Ракић-Шефер, Дејан Клинцов, Младен Тушуп, Радиша Љ. Луцић, Габриела Васић, Весна Милићевић, Драган Јевдић, Срђан Срећковић, Драгана Пајковић-Додиг, Милутин Јовић, Владимир Милошевић, Jован Б. Зорко, Мирјана Радовановић, Властимир Мадић, Оља Мићић, Драган Војводић, Радисав Насковић, Драгољуб Токић Драго, Тамара Миодраговић, Лазар Димитријевић, Миливоје Богатиновић, Марија Александровић, Срђан Вељовић, Братислав Алексић, Лидија Мићовић, Верица Илић, Милан Тепавац Тарин, Мина Минић, Србољуб Којадиновић, Владо Њаради, Тања Николајевић Веселинов, Светлана Кнежевић, Селимир Селаковић Селе, Добрица Камперелић, Зоран Вранешевић, Мирјана Петровић, Лазар Лечић, Милица Раичевић, Марија Jовановић, Биљана Цветковић, Горан Остојић-Вид, Снежана Арнаутовић, Маја Ракочевић Цвијанов, Едита Кадирић.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-294/29.9.2014.
Инвентарски број: 042
Фотографија: квадрат из видео-филма
Избор библиографије:
https://pescanik.net/svi-govore/Branislav Dimitrijevic
50. Октобарски салон, Околност. Културни центар Београда, 2009.
О АУТОРУ:
Бранимир Стојановић (1958, Београд, Србија) је психоаналитичар, филозоф и уметник. Члан је Београдског друштва психоаналитичара. Оснивач је и предавач на Школи за историју и теорију слике. Оснивач је и издавач серије књига The Grey Science и Прелом магазина. Главни је уредник часописа Архива психоанализе и оснивач и члан групе Споменик, као и оснивач и члан библиотеке и самообразовног института Учитељ незналица и његови комитети. Објављивао је есеје, текстове и студије из области филозофије, теорије психоанализе, критике идеологије и теорије уметности.
Сaмуил Стojaнoв
10 мин Геозавод
видео
10’25”
едиција: 2/5 + 1 а.п.
2012.
Рад је настао за потребе изложбе 53. Октобарског салона и снимљен је у изложбеном простору зграде Геозавода у Београду.
Током боравка у Београду, Самуил је снимио себе како десет минута без престанка врти сијалицу (на гајтану) окрећући је изнад своје главе у празној просторији Геозавода. Овај рад представља први у низу site-specific портрета простора, које је након Београда, уметник реализовао и у Природњачком историјском музеју у Софији.
Поништавајући било какав извор светлости, природни или вештачки, који би јасно указао на простор у којем се налази, уметник заправо ствара сопствени космос. Док врти сијалицу изнад главе, он реферише на кретање у космосу. С једне стране, преузима на себе улогу псеудонаучника који изводи експеримент, а с друге постаје црна рупа која одржава покрет у орбити око себе. Питајући се где је простор саме уметности, отвара и тему тзв „мислеће визије” (thinking vision). Мислити док гледамо или гледати док мислимо је процес који је повезан пре свега с концептуализацијом визуелне акције, која је врло често везана за број 10 који се односи на одређени временски период, али увек може бити дужи.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-297/29.9.2014.
Инвентарски број: 1365
Фото: квадрат из видео-рада
О АУТОРУ:
Самуил Стојанов (1975, Добрич, Бугарска) је визуелни уметник који живи и ради у Добричу, у Бугарској и Аруши, у Танзанији. Дипломирао је на Националној академији уметности у Софији. Године 2010. борави на резиденцији у оквиру International Studio and Curatorial program ISCP у Њујорку. Добитник је једне од најважнијих награда савремене визуелне уметности у Бугарској, РУФ 2011. године. У јубиларном броју часописа за уметност Frieze, Самуилов рад представио је Недко Солаков, а један је од уметника који је увршћен у књигу о авангардној уметности у Бугарској под називом The Bulgarian Nouvelle Vague. Више информација на https://openartfiles.bg/en/people/2394-samuil-stoyanov
БАЛИНТ СОМБАТИ
Били смо хероји – Словачка
дигитални отисак
70 цм x 49 цм
2011.
Били смо хероји – Пољска
дигитални отисак
70 цм x 49 цм
2011.
Били смо хероји – Мађарска
дигитални отисак
70 цм x 49 цм
2011.
Радови Били смо хероји (Словачка, Пољска, Мађарска) део су серије дигиталних радова по имену Миленијумске слике, које је Сомбати радио од 2000. године. У овим радовима уметник колажира одбачене комунистичке предмете попут партијских књижица, чланских картица различитих организација и маркица. Странице из чланских књижица преузео је без интервенције, али је у сваку композицију интервенисао уцртавањем крста, као симбола страдања жртава претходног система. За Балинта Сомбатија уметност се манифестује као лични архив – место у ком су смештени различити идеали, слике, сећања, знања, забране или табуи. Радови Били смо хероји (Словачка, Пољска, Мађарска) оваквим уметничким поступком доживљавају се као реметилачки елементи нових транзицијских реалности екс-социјалистичких народа.
Кроз радове Били смо хероји (Словачка, Пољска, Мађарска) Балинт Сомбати сложеним односима (који су на релацији уметност-култура-друштво-политика-идеологија) тематизује и данашњу потрагу источноевропског човека за новим и другачијим идентитетима који се налази у процепу између наслеђа постсоцијализма и некритички прихваћених (прикривених) репресалија посткапитализма. Сомбати је сакупљао и куповао партијске књижице, чланске картице и маркице у подземним пролазима по доласку у Мађарску, где је приметио невероватну жељу људи да се одрекну материјалних успомена из комунизма. Уметника су посебно интересовале маркице у којима је налазио сродност с иконографијом поп-арта због снажног графичког потенцијала. Као карактеристика Сомбатијевих радова уочава се и присуство дозе носталгије – последњих деценија иначе све присутније међу екс-југословенским народима који, притиснути спорим привикавањем на тржишна правила (либералног) капитализма, постају свесни предности југословенског мултикултурализма као личне Европске уније у малом.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-4/12.1.2015.
Инвентарски број: 073, 074, 075
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
Балинт Сомбати, Били смо хероји, септембар–децембар 2014, каталог изложбе, Модерна галерија „Ликовни сусрет”, Суботица, 2014.
Вођење кроз изложбу Били смо хероји, SEEcult.org, 2014, https://www.youtube.com/watch?v=QhQ0BepPP7E приступљено 27. марта 2020.
Балинт Сомбати, Били смо хероји, септембар–децембар 2014, блог изложбе, http://bilismoheroji-likovnisusret.blogspot.com/, приступљено 27. марта 2020.
О АУТОРУ:
Балинт Сомбати (1950, Пачир, Србија) је мултимедијални уметник, писац и уредник. Један је од оснивача и чланова Групе Bosch+Bosch (Суботица, 1969–1976) и један од пионира југословенске нове уметничке праксе. Представник је номадске и хибридне уметничке праксе у епохама касног социјалистичког модернизма, социјалистичке и постсоцијалистичке постмодерне и актуелног мултикултуралног и транзицијског глобализма. Његово стваралаштво није усмерено према производњи уметничког објекта, он ствара нове или афирмише недовољно познате језичке форме визуелне уметности. Излагао је групно и самостално на бројним међународним и домаћим изложбама, његови радови део су значајних институционалних колекција попут – Tate, Лондон; Ludwig музеј, Будимпешта; Мађарска национална галерија, Будимпешта; Музеј Kröller-Müller, Отерло, Холандија; Музеј сувремене умјетности, Загреб, итд.
Ивана Смиљанић
Запамтићеш ти мене
инсталација – цртежи, акрилне плоче (штампа на пвц фолији), звук (mp3 фајл, DVD носач)
променљиве димензије (5 ком); 90 цм x 190 цм (4 ком); 91’
2013–2016.
Запамтићеш ти мене је инсталација којом ауторка, користећи суптилне цртеже, транспарентне фолије, звук и неке своје интимне белешке, жели да опредмети / учини видљивим оно што нам најчешће измиче, јер не оставља физичке трагове: сву силину психолошког насиља у партнерским односима. Визуелно, рад чини композиција цртежа и акрилних плоча (клирит) са женским фигурама у покрету, „искројеним” из фото-документације плесних перформанса ИГРАМ ИГРАМ ИГРАМ. Фигуре су пажљиво одабране да не упућују на плесне покрете и распоређене тако да није јасно да ли се бране, нападају, поверавају једне другима, играју заједно или свака за себе.
Рад је приказан у оквиру 54. Октобарског салона.
Свака фигура (транспарентна пвц фолија каширана на акрилну плочу) испуњена је ситним текстом – изводима из тзв. „дневника увреда” – реченицама које је уметница бележила током трауматичног личног искуства, или које је у ретким приликама чула на улици, или у градском превозу (једна фигура – једна реченица, бесконачно умножена). Извучене из контекста, оне су баналне, двосмислене или духовите („лепо си ти то смислила”, „мислиш ако си се удала да си се обезбедила”, „запамтићеш ти мене”, „буди срећна што си са мном”…).
Акрилне плоче могу да се наслоне на зид (утисак да је текст на зиду) или да се поставе (да висе) у простору, у више планова, чиме се композиција усложњава.
Фигуре на цртежима такође су настале коришћењем шаблона из плесних фотографија. Попуњаване су отискивањем печата који отискују речи: хоћу, растем, желим, играм, могу, цветам – с идејом да се жене које се препознају, оснаже и охрабре да напусте насилне партнере. Коришћене су темпера и акрилна боја уместо печатног мастила, а контуре су исцртане различитим оловкама или маркерима. Коришћене су и самолепљиве провидне фолије, лепљене су директно на папир, или на унутрашњу површину стакла приликом урамљивања.
Звук је важан део поставке: у ретким интервалима, на сваких 15 минута, ауторка се оглашава изговарајући по једну од реченица из „дневника увреда”, али само оне малобројне које директно вређају, понижавају и угрожавају интегритет особе којој су упућене („говно неспособно си ти”, „гадиш ми се”, „посерем се на твоје достојанство”, „сисе су ти никакве”, „курво”…). Ове реченице изговарају се реч по реч и сасвим безизражајно, неусаглашено са значењем, тако да звуче неодређено, као курс језика или говорни аутомат. Улога звука је да упути посетиоце изложбе у озбиљност теме, да им помогне да читаву композицију, наизглед нежну и светлу, виде и из другог угла.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-386/16.11.2016.
Инвентарски број: 1451
Фото: поставка 54. Октоабрски салон, Ана Костић
О АУТОРКИ:
Ивана Смиљанић (1980, Београд, Србија) дипломирала је 2005. године на Факултету ликовних уметности у Београду и магистрирала на истом факултету 2009. Као стипендисткиња КултурКонтакта (Беч) и SSA (Салцбург), усавршавала је видео и перформанс на Салцбуршкој летњој академији ликовних уметности 2000. и 2002. године. Завршила је Програм женских студија при Центру за женске студије у Београду (2012/13). У свом раду, користећи различите медије и ресурсе сопственог тела, бави се ре-креирањем/ре-интерпретирањем искустава/појава/проблема с којима се сусреће као жена, као уметница и као грађанка. Самостално је излагала и изводила перформансе у Београду, Новом Саду, Панчеву, Пријепољу, Смедереву, Врању, Загребу, Осијеку, Пули, Љубљани, Братислави, Бриселу, Бергену и Њујорку. Учесница је 49. и 54. Октобарског салона, као и више од шездесет групних изложби у земљи и иностранству. Добитница је Henkel Art Award награде за Србију у 2011. години, а 2009. боравила је у International Studios & Curatorial Program у Њујорку, као добитница Награде „Димитрије Башичевић Мангелос”. Њени радови су део Колекције Теленор. Више информација на www.ivanasmiljanic.com
Шкарт
Нове куварице
серија везова на платну
Ко комета директор пада, радничка га рука свлада
текст, цртеж и вез: Ленка Зеленовић
40 цм x 35 цм
2006.
Не бацај ђубре са терасе, види се прљава си зна се
текст, цртеж и вез: Ленка Зеленовић
47 цм x 30 цм
2007.
Брже сви желе ићи, до краја живота сигурно ћемо стићи
текст и вез: Бригита Међо
цртеж: Владан Николић
68 цм x 45 цм
2012.
Душа трпи бол постојања, у несигурном свету сигурност сања
текст и вез: Бригита Међо
цртеж: Владан Николић
68 цм x 55 цм
2012.
Радови који припадају серији Нове куварице излагани су у оквиру изложбе 48. Октобарског салона, Микронаративи. Група Шкарт је за овај рад добила награду 48. Октобарског салона.
Лета 2000. године охрабрили смо се да охрабримо неколико женских група да, након века и по преписивачких куварица, на платно изнесу своје ставове и сумње. Од тада настају везови који се више на баве само идиличном сликом послушне, богобојажљиве, наивне домаћице, него и спремношћу суочавања с породичним, социјалним и политичким предрасудама.
Мало је велико. Кухињско шапутање дуже се памти од школских диктата. Нове куварице су ту да замене погрешне идеје.
Шкарт, из каталога 48. Октобарског салона
Иницијатива Нове куварице дала је нов живот традиционалном везу, који је поред зидова у домаћинствима, нашао своје место и у уметничким галеријама, а различитим ауторима који их стварају пружила прилику да постану равноправни актери савремене уметничке сцене. Ленка Зеленовић, једна од најистакнутијих чланица групе Шкарт, извезла је до сада на стотине куварица, с различитим мотивима и порукама, који се односе на критику локалне политичке ситуације, преко еколошких до емоционалних порука.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон, уметници, аутори
Уговор о поклону: III-5-291/1/25.9.2014.
Инвентарски број: 1354, 1355, 1356, 1357
Фото: Љубазношћу уметника, Милан Краљ
Избор библиографије:
48. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.
Nove kuvarice umjetničke grupe Škart, Vox Femine, 29.10.2012, https://voxfeminae.net/vijesti/nove-kuvarice-umjetnicke-grupe-skart/ (приступљено 26. априла 2020)
Iva Parađanin, „Feministički i borbeni vezovi žena Srbije”, VICE, 18. maj 2017, https://www.vice.com/rs/article/gvzkey/feministicki-i-borbeni-vezovi-zena-srbije (приступљено 26. априла 2020)
Породица шерпица шуњалица
Бршљан Скотрљан
Серија Мобиљке
амбијентална мобилна инсталација
променљиве димензије
2010.
Мобиљке су део веће инсталације односно изложбе под називом Клацкалиште – полигон неравнотеже коју је група Шкарт приредила за Павиљон Србије у оквиру 12. Бијенала архитектуре у Венецији 2010. године.
Састоје се од две породице: породица-шуњалица и биљка-котрљајка.
Клацкалиште-полигон неравнотеже представља метафору простора, која својом динамиком и контрастом треба да провоцира посматрача да сам проналази одговоре на питања у вези са суштином рада. Мобиљке као и Клацкалиште преиспитују однос урбане средине и природе. А Мобиљке као нека врста контраобјекта позивају на игру и дијалог.
Оне промишљају однос урбане средине и природе и инспирисане су Велеградском песмом Васка Попе: Рече ми ономад моја жена, за коју бих учинио све, е да ми је једно мало дрво да свуд трчи за мном улицом!
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметници
Уговор о откупу: III-5-497/1/22.12.2014, III-5-498/1/22.12.2014.
Инвентарски број: 1387, 1388
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Škart: Poluvreme, 9–26.10.2012, katalog retrospektivne izložbe, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 2012.
О АУТОРИМА:
Шкарт је колектив настао око 1990. године на Архитектонском факултету у Београду. Групу чине архитекте-дизајнери Ђорђе Балмазовић Жоле (1965, Београд, Србија) и Драган Протић Прота (1965, Зрењанин, Србија), уз повремено учешће разних уметника, колега, познаника, занатлија или песника-аматера. Њихова уметност настаје на границама активизма, поезије, музике, архитектуре, ликовне и примењене уметности. Широко поље деловања омогућава члановима групе „друштвену производњу простора”, тј. јединствен утицај на друштво у којем делују, у систему уметности или потпуно ван њега. Деловање групе у урбаном окружењу, као и у забаченим срединама, показује храброст и инвентивност, уз одређену дозу луцидности и активистичког хумора, који су састојци тежњи овог колектива да се на духовит и аналитички начин позабави неким питањима савременог друштва. Прву декаду, (1990–2000) обележили су самиздати и њихово дељење на улицама. У другој декади (2000–2010), група покреће неколико колектива: Хорове Хоркешкарт и Проба, дечије хорове Деца с месеца и АприлЗМАЈун, те омладинско-пензионерски хор ХОР-РУК и антифашистички хор УХО (уједињени хорови). Од 2010. године колектив се више укључује у рад с децом (у Дому за незбринуту децу „Вера Радивојевић” у Белој Цркви) и пензионерима. Излагали су групно и самостално на бројним изложбама у земљи и иностранству, између осталог, представљали су Србију на Венецијанском бијеналу архитектуре 2010. године. Више информација на www.skart.rs
Дубравка Секулић
Стара фрајла
инсталација, звук
димензије променљиве
2012.
1) узмите чашу
2) нађите место где је звук најбољи
3) прислоните врх чаше на зид
4) приближите ухо дну чаше и слушајте
Упутства која су пратила презентацију рада који је био продуциран и изложен за потребе 53. Октобарског салона, омогућавала су да се чује аудио-запис приче под називом Стара фрајла која се односила на историју зграде бившег Геозавода у Београду, где се одржавала поменута изложба.
Део приче
Била једном једна кућа. Кућа коју си сви у граду звали „најлепша кућа у граду”. Најлепша кућа коју нико није видео изнутра, бар не намерно. Па како неко онда може да каже да је то најлепша кућа ако није прошао њеним ходницима или се макар попео њеним степеницама, видео њен ентеријер, питам ја вас? Зар не знају да лепота једне куће долази изнутра, из њене унутрашњости? Када ми се човек приближи и суочи се са мојим поломљеним прозорима, почне да се пита… Да ли је то стварно најлепша кућа? Како је то могуће… Тешко је разумети шта сам ја. Неки би рекли да имам нешто налик кризи идентитета. Прошло је доста времена од када су ствари имале смисла… Видите, направљена сам за једно потпуно другачије доба и друштвени положај…
(…) Али, хајде да вам испричам моју причу од почетка… Када сам изграђена, овај крај је био од највеће важности. Стајао је поносно и сијао, а ја сам била обећање будућег друштва просперитета које се градило са друге стране реке, насупрот великој империји. Слала сам поруку — све што можете ви прекопута, могу и ја. Саграђена сам да обављам важну функцију у друштву, као будући центар финансија, тачно на граници. Каква је грандиозна илузија то била, каква чиста декорација… Али причаћу вам о томе касније. Увек сам била поносна, макар у првим деценијама свога живота, на чињеницу да сам изграђена као чин великодушности, као дар богате особе која је имала визију за своје друштво. Осећала сам се посебно. Од неколицине зграда насталих на исти начин, ја сам била најлепша и најлуксузнија. Али — и овде ризикујем да звучим као мој добри стари другар Вустер — од украса је увек био важнији осећај значаја. Саграђена сам да будем центар привреде и будућих финансија. Срце важне капиталистичке државе. У добростојећем крају. Један поглед из хотела Бристол прекопута учинио би да сва устреперим од ишчекивања доброг живота који следи. Па, то је била грешка. У мојим хм, хм годинама, једна ствар у коју сам се изнова и изнова уверавала је то да се планови праве за један правац, а да стварност крене другим. Ништа не сведочи боље томе него моји, сада поломљени, прозори.(…)
Дубравка Секулић
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-246/28.8.2014.
Инвентарски број: 1342
Фото: архива КЦБ, фото Ана Костић
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
Magic in the Air (Еurоvisiоn, Теlеvisiоn, Еurоpе)
видео (ДВД)
8’3”
2010.
Ироничaн видео–колаж слика поп културе, прича о развоју Европе након Другог светског рата из две неочекиване перспективе. Једна прати причу такмичења за најбољу песму Евровизије, а друга стандардизацију телевизије, доводећи у питање њихов статус „неутралних” појава. Да ли се Европа заснива на систему контроле и да ли су њени технолошки стандарди неутрални?
1956. Основано такмичење за Песму Евровизије
1957. Потписана Римска повеља
1961. Југославија дебитовала на Песми Евровизије
1968. Прва Евровизија у боји емитована из Лондона у ПАЛ стандарду
1973.1 Израел се прикључио такмичењу
1980. Мароко је једини пут учествовао на Песми Евровизије
1989. Победила Југославија, једина комунистичка земља на такмичењу
1990. Песма Insieme Unite Unite Europe победила је на Евровизији у Загребу
1991. Распала се Југославија
1992. Потписана Мастрихтска повеља
1993. Ступањем на снагу Мастрихтске повеље створена је Европска унија
1994. Седам земаља бившег Источног блока, на челу с Русијом дебитују на Евровизији
1994. Земље бившег Источног блока почињу да мењају стандард телевизије и са SECAM прелазе на PAL
2003. Турска побеђује и локални политичари изјављују да су сада ближи Европској унији
2005. Европски простор за емитовање (European Broadcasting Area) проширује се да обухвати кавкаске земље
2006. Дебитује Јерменија
2007. Дебитује Грузија
2007. Први дигитални пренос Евровизије из Хелсинкија
2008. Дебитује Азербејџан
Која су правила под којима дефинишемо шта је Европа?
И шта је европско?
Да ли су технички стандарди неутрални?
И како утичу на симболички и технички простор?
У каквој су вези развој Европе, телевизије и Евровизија?
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-518/24.12.2014.
Инвентарски број: 1393
Фото: квадрат из видео-рада
О АУТОРКИ:
Дубравка Секулић (1980, Ниш, Србија) је архитекта-истраживач. Завршила је Архитектонски факултет у Београду и Одсек дизајна на Јан Ван Ајк Академији у Мастрихту. Од 2003. године радила је на Архитектонском факултету београдског универзитета с професором Иваном Куцином, као асистент наставе на разним програмима, углавном бавећи се сарадњом с другим школама. Од 2007. године ради као извршни уредник школског магазина Anchor. Сарађивала је са загребачком групом Платформа 9.81, а током 2004. и 2005. била је део групе која је водила алтернативни простор БИГЗ у Београду. Од 2016. године асистент је на Институту за савремену уметност у Грацу.
Влaдислaв Шћeпaнoвић
У ишчeкивaњу имaмa Maхдиja (Mулa Oмaр, Шеик Јасин и Звездан Јовановић)
уљe нa плaтну
100 цм x 80 цм (3 ком)
2003–2004.
Инсталацију У ишчeкивaњу имaмa Maхдија чини 12 портрета међународно проглашених ратних злочинаца, насликаних у препознатљивом поп-арт маниру, који изнад глава имају ореоле светаца.
Рад је излаган на 45. Октобарском салону: Континентални доручак (2004), на позив уметничке директорке Анде Ротенберг. Неколико месеци раније, планирана изложба на којој је требало да се прикажу радови у галерији Прогрес у Београду била је забрањена уочи отварања.
Међу портретима оних који су проглашени ратним злочинцима, као што су Бин Ладен, Садам Хусеин, Мула Омар, Фидел Кастро, Мао Цедунг, Шеик Јасин и Рухолаха Хомеини, налазе се и они који се везују за ратна дешавања на простору бивше Југославије током деведесетих: Жељко Ражнатовић Аркан, Слободан Милошевић, Звездан Јовановић и Радован Караџић (од којих су неки били живи у тренутку настајања рада). Бирајући ове личности, уметник се пита о веродостојности доминантних гледишта и моћи медијских слика које су одраз моћи капитала и владајућих економских и политичких структура. Пита се и да ли је могуће повратити референцијалност човека као субјекта који промишља. Идеја о хуманизму и демократији која се претворила у свој сурогат, и лични став о борби против тероризма данас, неке су од главних тема којима се баве ови радови.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-218/14.8.2014.
Инвентарски број: 1337
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
45. Октобарски салон, Континентални доручак, Културни центар Београда, 2004.
Марија Ђорђевић, „Папа покривен капутом”, Политика, Београд, 09.2.2008, КД6, http://www.newpolis.org/meta-content/uploads/2015/10/Kulturne-veze-Srbija-Kosovo-2008.pdf – приступљено 10.03.2020.
Владислав Шћепановић, „Медији, естетика и деструкција”, Зборник радова Факултета драмских уметности, бр. 16, Београд, 2009, 129–141.
О АУТОРУ:
Владислав Шћепановић (1971, Никшић, Црна Гора) дипломирао је на Факултету ликовних уметности, Цетиње, магистрирао је на Факултету примењених уметности у Београду, где је и докторирао на интердисциплинарним докторским студијама. У свом уметничком раду расправља о свету симулације и деловању сила доминације и отпора у масовним медијима спектакла. Основни мотив његовог рада је истраживање медијских сцена које представљају отворени приказ моћи капитала и владајућих економских и политичких структура. Један је од троје уметника који су представљали Србију на 57. Бијеналу у Венецији. Професор је на Факултету примењених уметности у Београду. Више информација на vladscepanovic.com
Вахида Рамујкић
Историје у расправи
дигитални и офсет принтови
променљиве димензије
2012.
Рад Историје у расправи је дугорочан пројекат јавних предавања, радионица и дискусија које се непосредно баве проблемом писања и наставом историје у основним и средњим школама на простору некадашње Југославије.
Након распада Југославије, у новим државама појавиле су се разне верзије историјских наратива, где је за време социјализма постојала само једна верзија историје.
Циљ овог пројекта је да кроз креативне праксе и процесе истражи историјски преокрет у интерпретацији историјских догађаја из перспективе индивидуалних историја и идентитета и отвори простор за мишљење нових позиција одакле би се доследнији историјски наративи могли перципирати.
Рад у Колекцији садржи пет волумена/фанзина урамљених заједно са фото-документацијом радионица одржаним у Бања Луци (вол. 1: „Наша најновија Хистерија”, компилација уџбеника историје осмих разреда основне школе БиХ, Хрватске и Србије, 2010), Берлину (вол. 2: „Миграције и протеривања”, компаративна анализа података изложених у вези миграција и протеривања становништва за време југословенских ратова деведесетих, истражујући уџбенике историје земаља бивше Југославије и Немачке, 2011), 52. Октобарском салону у Београду („Истина / Everteta”, компаративна анализа косовских и српских уџбеника из историје, 2011), Ријеци (вол. 4: „Социјализам некад и никад”, 2013), те поново у Бања Луци 2014. године (вол. 5: „Сарајевски атентат”, доктринираним очима уџбеника из БиХ, Хрватске, Србије, Југославије, Аустрије, итд).
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-163/27.5.2016.
Инвентарски број: 1419
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
Сав материјал у вези с пројектом Историје у расправи, документарна грађа, попис уџбеника и детаљније информације, налазе се на линку: http://www.irational.org/vahida/history/
О АУТОРУ:
Вахида Рамујкић (1973, Београд, Србија) завршила је Факултет ликовних уметности у Београду. Од 1998. до 2007. боравила је у Барселони где је основала колектив Ротор који конципира своја истраживања на граници уметности, активизма и социјалних студија. Ауторка је разних пројеката као што су Историје у расправи, Документарни вез, Микрокултуре, итд. Кроз свој дугогодишњи рад у сфери визуелних уметности и активизма Вахида Рамујкић бави се друштвеним односима, као и односима с материјалним окружењем креирајући услове за осмишљавање методологија за заједничко учење и заједнички рад. Стога често делује у оквиру колектива (Ротор, Барселона, 2001–2007; Irational.org, транснационално, од 2012, ReEX, од 2015, Минипогон, од 2017., итд) и развија свој рад кроз дугорочне истраживачке пројекте. Често инклузивном методом и отвореном структуром, она у својим пројектима позива учеснике на активно учешће у колективном раду, који ће бити мозаички формиран од индивидуалних интервенција и решења. У том смислу, њен рад је више амбијенталне или контекстуалне природе – он се бави креирањем услова или ситуација који ће инспирисати нове креативне моменте и трансформације на личном и друштвеном плану. Више информација на http://www.irational.org/cgi-bin/vahida/projects/index.pl
Маја Рaкoчeвић Цвиjaнoв
Срећни парови
видео
9ʼ45”
едиција: 2/5
2003–2004.
Рад се односи на деконструкцију процеса стварања фантазије о љубави и срећи. Овакве фантазије су стереотипи настали под утицајем масовних медија, филмова, реклама и часописа.
Одговарајући на стереотипе које дигитални медији производе када је реч о идеализованој слици „срећног пара”, уметница преузима различите улоге, имитирајући одређене ситуације које препознаје као типичне. Рад се повезује и са серијом дигиталних принтова с истим називом и темом. Сцене парова у којима је известан једино срећан крај, подвлаче идеологију конзумеристичке културе.
На 45. Октобарском салону излагала је рад под називом Глава шећера, стилизовану скулптуру људског срца, величине главе, од шећера.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-286/1/22.9.2014.
Инвентарски број: 1346
Фото: квадрат из видео-рада
Пар у транзицији
скулптура у бронзи
2013.
„Пар у транзицији” представља мушко-женски пар као нуспродукт неуспеле транзиције. Део је серијала под називом „Статусни симболи”, који је настао модификовањем играчака – супер хероја, џипова, двораца и животиња.
На пиједесталу, као што и приличи славним личностима, видимо женски лик у којем препознајемо лутку Барби с надограђеним имплантатима, док је мушки лик Веном обучен у сако. Интервенције које је уметница применила на оба лика, говоре у прилог статусних симбола који су током периода неуспеле економске транзиције и током деведесетих година у Србији, потпуно обесмислили вредности попут образовања, културе и хуманости.
Сличне парове могли бисмо пронаћи у различитим временским периодима, те наследнике оних из деведесетих, три деценије касније, можемо препознати у старлетама, естрадним уметницима и преступницима латентно повезаним с политиком.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-480/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 1384
Фото: Милан Краљ
О АУТОРКИ:
Маја Ракочевић Цвијанов (1975, Суботица, Србија). Дипломирала је на Одсеку за вајарство на Факултету ликовних уметности у Београду, где је и магистрирала. Учествовала је на бројним групним изложбама, радионицама и симпозијумима у Србији и иностранству. Запослена је као вајар-конзерватор у Међуопштинском заводу за заштиту споменика културе у Суботици и као професор вајања у средњој Политехничкој школи у Суботици. Ауторка је пет јавних споменика на територији Суботице, где живи и ради.
Александар Зoгрaф
Глас
стрип
2012.
Стрип „Глас” настао је као site specific рад у оквиру 53. Октобарског салона (ГУД ЛАЈФ: физички наративи и просторне имагинације, 2012). Тема и локација тадашњег Октобарског салона били су уметнику повод да се у уводном делу стрипа осврне на саму зграду Геозавода, која је у том тренутку била симбол заборављеног и потиснутог топоса из колективног сећања простора с почетка двадесетог века. Радња стрипа усмерена је на два непрослављена/заборављена писца.
Као главни наратор, уметник нас на почетку стрипа кратко уводи у причу о згради Геозавода, а потом акценат ставља на двоје писаца који су стварали ван званичних елитних друштвених токова, што јесте разлог због којег су остали анонимни односно пали у заборав. Један од њих је Радомир Продановић, који је могао да постане авангардни песник и књижевник, а друга је Р. Ленић, која је тридесетих година прошлог века писала „забавну литературу”. Представљени су кроз одломке из опуса њиховог стваралаштва – Продановић кроз авангардну поему „Певајмо ми”, а Ленићка кроз одломак из њеног романа „Горданине љубави”. Продановић и Ленићка писали су о различитим темама и другачијим стилом. Зограф међу њима проналази везу у томе што обоје размишљају и пишу о базичним људским осећањима и појмовима као што су љубав, мржња, страх, нада. Овде је реч о односу између виталне снаге креативности и чињенице да она може бити скоро потпуно потиснута с протоком времена.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-180/14.6.2016.
Инвентарски број: 1418
Фото: КЦБ
Избор библиографије:
53. Oktobarski salon, Gud lajf: fizički narativi i prostorne imaginacije. Kulturni centar Beograda, 2012.
О АУТОРУ:
Aлeксaндaр Зoгрaф (Сaшa Рaкeзић) (1963, Пaнчeво, Србија) у jугoслoвeнскoj пeриoдици oбjaвљуje стрипoвe пoчeв oд 1986. гoдинe, у чaсoписимa НOН, Ритaм, Rock, Mлaдoст. Пoчeткoм дeвeдeсeтих, пoчињe aктивниje дa oбjaвљуje у инoстрaнству, нaрoчитo у Aмeрици, у чaсoписимa The Comics Journal, Zero Zero, Weirdo, Rare Bit Fiends, Buzzard, Bonus, Tantalizing Stories, The Stranger, New City. Fantagraphics Books oбjaвљуjу вишe њeгoвих сaмoстaлних нaслoвa: Life Under Sanctions, Psychonaut #1 и Psychonaut #2. Пoчeв oд 2003. гoдинe, рeдoвнo oбjaвљуje пo двe стрaнe стрипa у бojи у бeoгрaдскoм нeдeљнику Врeмe. Учeствoвao је нa вишe интeрнaциoнaлних стрип фeстивaлa, кoнфeрeнциja и излoжби. Више информација на http://www.aleksandarzograf.com/