Аурора Рajнхaрд
Венера #2
инкџет-принт
променљиве димензије
едиција: 5
2016.
Рад је део инсталације Венера #1 – #3 која је била приказана у оквиру изложбе 56. Октобарског салона.
У серији радова Venus Series 2014–2016. Рајнхардова је позирала с комерцијалним помагалима зa подражавање женствености – протетичким грудима, маскама које покривају лице и богатим перикама – производима који су углавном намењени трансвеститима, транссексуалцима и drag queens. У нескладу с мојим можда и нормативним разумевањем оваквих пракси одевања, на овим фотографијама очигледно је да је особа која носи ове додатке одећи жена, (мада није јасно да ли је то баш и сама уметница). Кроз процес снимања Рајнхардова ове производе, углавном намењене мушкарцима који би да изгледају попут жена, помера на страну, откривајући на који начин она жели да буде виђена и како ово може пробудити и оснажити њену жељу. Преузимајући улогу ликова попут играчице око шипке, појављује се или обнажена, или с једва покривеним великим силиконским грудима да би потом, у једној крајње изненађујућој поставци, раширила ноге како би нам открила протетички пенис – или њеним речима речено „најбоље од оба света”. Серија радова Venus Series није толико критика начина на који се род конструише и репродукује, већ је реч о компликованим начинима на које се жеља (ауто)усмерава и проналази форму свог изражавања.
Из текста Маријане Малви, каталог 56. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-15/23.01.2018.
Инвентарски број: 109
Фотографија: Љубазношћу уметнице
О АУТОРУ:
Аурора Рајнхард (1975, Хелсинки, Финска) дипломирала је на Академији ликовних уметности, Одсек уметност времена и простора, у Хелсинкију. Позната је по својим видео-радовима, фотографијама (аутопортретима) и скулпторском раду. Бави се темама које су у вези с полом и сексуалношћу, крећући се између документарног и надреалног приступа. Излагала је широм света, између осталог у Историјском музеју у Берлину, Fridericianum у Берлину, Музеју Ludwig у Будимпешти, Platform Garanti у Истанбулу и др. Филм Boygirl добио је 2002. награду године коју додељује Центар за уметност и медије из Карлсруеа, Немачка. Више информација на https://aurorareinhard.com/
Марта Попивода
Причај са њим
видео-рад/инсталација
21’
2011.
Овај видео-рад бави се уживањем, препуштањем и додиром (хаптичне слике) који се може десити између филма и његове публике, или је можда у питању само прича о неузвраћеној, непримећеној љубави која кроз трајање добија обрисе мучења.
Учествовала је на изложбама 49. и 51. Октобарског салона.
Овај видео-рад / инсталација заснива се на неуобичајеној сарадњи или прецизније размени две уметнице, чиме је током снимања био ослобођен зацртаног плана и очекивања. Видео-уметница Марта Попивода „примила” је плесни комад I Heart Lygia Clark од кореографкиње Џенифер Ласеј, и, одмах затим, заузврат снимила следеће извођење. Сам плесни комад бави се идејом терапије као уметничке праксе кроз серију третмана лепоте који кореографкиња пружа сваком појединачном гледаоцу. Сиров материјал овог снимања налази се у поседу обе ауторке и може завршити у веома различитим филмовима.
Видео-рад / инсталација Причај са њим (Talk to Him) Марте Попиводе наглашава вишеслојност изведбе, па у њему видимо перформанс за гледаоца и са гледаоцем који га заправо не види, затим перформанс „иза сцене” између три извођачице које – осим што изводе задатке које производе сензорни догађај за слепог / мртвог гледаоца – изводе своје улоге једна за другу, као и кинематографски перформанс конструисан оком камере. Како овде сместити поглед гледаоца, тачку у којој скуп акција, микро-догађаја и аудио-визуелних сензација постаје перформанс? Да ли се ту ради о веровању и поверењу? У потрази за недостајућим и покретним погледом гледаоца, филм губи сувереност над својим „објектом” и постаје фрагилно афективно искуство, које преноси сензуалност перформанса филмским гледаоцима.
Кореографија: Џенифер Лесеј (Jennifer Lacey), Одри Гезон (Audrey Gaisan), Барбара Манцети (Barbara Manzetti)
Извођење: Никола Кутурије (Nicolas Courtier), Џенифер Лесеј (Jennifer Lacey), Одри Гезон (Audrey Gaisan), Барбара Манцети (Barbara Manzetti)
Копирајт: Марта Попивода
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-391/24.11.2016.
Инвентарски број: 1460
Фото: квадрат из видео-рада
О АУТОРУ:
Марта Попивода (1982, Београд, Србија) тренутно живи и ради на релацији Берлин–Београд. Свој рад превасходно смешта у поље покретних слика, на границу између визуелне уметности и филма. У свом раду истражује дискурзивне структуре моћи савременог света уметности као и културне и политичке сфере бивше Југославије – кроз филмове, видео-инсталације и перформансе. Чланица је уредничког колектива теоријско-уметничке платформе и часописа ТкХ [Теорија која хода].
Попивода је иницијаторка пројекта „Илегални биоскоп” (Београд, Париз, Билбао) и уметничка директорка београдског фестивала савременог експерименталног филма, РЕЗ. Завршила је студије филмске режије на Факултету драмских уметности у Београду, као и постдипломске студије експерименталног филма на одсеку за Уметност и медије Универзитета уметности у Берлину (УдК). Године 2014. селектована је за програм Berlinale Talents, Берлинског филмског фестивала, а у 2015. добитница је престижне Уметничке награде Града Берлина за визуелне уметности, коју додељује берлинска Академија уметности (Akademie der Künste) и која је по први пут додељена некоме из Србије. Такође, у 2015. добитница је и Edith-Russ-Haus награде за младе медијске уметнике. Више информација на www.martapopivoda.info
ДАРИНКА ПОП-МИТИЋ
Едукативни мурал о мало познатој историји сликарства
комбинована техника
31 цм x 13 цм x 14 цм
2013.
Рад Даринке Поп-Митић „Едукативни мурал о мало познатој историји сликарства” представља реконструкцију рада који је био представљен на јубиларном 50. Октобарском салону 2009. године.
Рад Даринке Поп-Митић „Едукативни мурал о мало познатој историји сликарства” представља реконструкцију рада који је био представљен на јубиларном 50. Октобарском салону 2009. године. Овај рад је заправо реконструкција реконструкције и логички је наставак досадашњег рада ове уметнице која се бави питањем односа између историје и сећања у нашем (бившем југословенском) уметничком простору. На темељима алтернативне историје уметница нуди пролаз ка другој прошлости. У оригиналном облику рад се састојао од серије од шест мурала који су били насликани на шестом спрату гараже у Масариковој улици, на месту где је давне 1960. био одржан први Октобарски салон. Ови мурали су представљали (не)реализоване слике познатих домаћих уметника с јасним политичким конотацијама везаним за време и место њиховог (наводног) постојања.
Александра Естела Бјелица Младеновић
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-296/1/29.9.2014.
Инвентарски број: 1366
Фотографија: Милан Краљ
Избор библиографије:
50. Октобарски салон, Околност. Културни центар Београда, 2009.
О АУТОРУ:
Даринка Поп-Митић (1975, Београд, Србија) студирала је на Факултету ликовних уметности и Факултету политичких наука. Објављивала је текстове у дневним, недељним и теоријским публикацијама. Ауторка је више радова у јавном простору. Живи и ради у Београду.
Њени радови су део колекција Музеја савремене уметности у Београду и Музеја савремене уметности у Новом Саду. Учествовала је на 11. Бијеналу у Истанбулу, 9. Гванђу бијеналу, Меморијалу „Надежда Петровић”, изложби „Arteast 2000+” у Москви и другим.
Владимир Перић
Палиндроми
фотографија на платну
230 цм x 50 цм (2 ком)
2009.
Инспирацију за стваралаштво Владимир Перић црпи понајвише у властитом окружењу, а као материјал врло често користи одбачене предмете и тканине, пронађене на бувљим пијацама, отпадима, улицама, у напуштеним фабрикама. Уважавајући властити живот ових предмета и материјала, као и трагове њихове егзистенције и употребе кроз време, Перић их транспонује у уметнички контекст као редимејд, или као елементе инсталација, видео-радова, графика, фотографија итд. Настали радови имају сложена значења, а најчешће их одликује оштра критика друштвеног окружења, духовит, луцидан али и врло личан, емотиван говор, често повезан с категоријама сећања–заборава, детињства, приватне историје.
Појам палиндром настао је спајањем две грчке речи: палин (натраг) и дромос (пут), што дословце значи „оно што тече унатраг”. Речи, реченице и фразе које читане с почетка и с краја дају исти смисао, на пример: око, капак, иду људи, умиру у Риму. Постоје и типографски палиндроми, нпр. реч „потоп” написана ћирилицом, која је пример потпуне симетрије. Управо по том принципу настали су визуелни (фото) палиндроми Владимира Перића.
У серији Палиндроми Перић нам открива неколико аспеката свог плуралистичког, али дакако увек препознатљивог уметничког израза. Његово интересовање за културу и природу одбаченог, те измештање „пуких ствари” из контекста и њихово онеобичавање ситним интервенцијама, видљиво је кроз употребу и реартикулацију прикупљених узорака из биљног и животињског света. Перић нам скреће пажњу на одбачене „вишкове материјала” из природе, претварајући их у знакове једног уметнички изграђеног света, заснованог на готово дечачкој фасцинацији богатством коју нуде све специфичности различитих материјала из нашег окружења. Изоштреном перцепцијом уметника–истраживача–сакупљача, Перић уочава потенцијал ових предмета и материјала да нас у уметничком контексту пренесу из свакодневног и уобичајеног у поље разнородних асоцијација и промишљања.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-330/24.8.2016.
Инвентарски број: 087
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
48. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.
49. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
David Carson, 2nd sight, graphic design after the end of print, Universe Publishing, 1997.
Stephen Heller, Mirko Ilic, Icons of Graphic Design, Themes & Hudson, 2001. (1st ed.), 2008. (2nd ed.)
Музеј детињства, Преузете успомене [аутор текста: Слободан Јовановић] = The Museum of Childhood, Memories Taken Over, [author of the text: Slobodan Jovanović]: Београд: Музеј примењене уметности, 2009.
Massimiliano Gioni, Natalie Bell, Il Palazzo Enciclopedico = the Encyclopedic Palace : Biennale Arte 2013, Venice, Italy: Marsilio Editori, 2013.
Милена Драгићевић Шешић, Уметност и култура отпора, Београд: CLIO, 2018.
О АУТОРУ:
Владимир Перић (1962, Земун, Србија) је мултимедијални уметник, присутан на домаћој и међународној сцени већ више од тридесет година. Првих десет година (1986–1996), појављивао се под псеудонимом Талент, а потом је наредних десет година (1996–2006) стварао и излагао као оснивач и члан групе Talent Factory, да би након тога започео Музеј детињства – замишљен као још једна десетогодишња фаза, али настављен као дугорочнији уметничко-музеолошки пројекат. Аутор је по завршетку фазе Talent Factory, излагао и под властитим именом и презименом, а од 2013. године повремено и у тандему с Милицом Перић, историчарком уметности, која му се придружила на пројекту Музеја детињства.
Перић је излагао на више од осамдесет самосталних изложби, и учествовао на преко две стотине групних изложби. Добитник је награде листа „Политика” из фонда „Владислав Рибникар”, за најбољу изложбу у 2005. години (Made in Yu, галерија „Хаос”, Београд), а 2013. је, заједно с Милошем Томићем, био представник Србије у Националном павиљону на 55. Венецијанском бијеналу. http://www.vladimirperic.rs/
ОЛИВЕРА ПАРЛИЋ КАРАЈАНКОВИЋ
Threadwork
група објеката на столу, вештачка кожа, калеми филаментног конца, 20 ножева
90 цм х 120 цм х70 цм
2008–2012.
„Рад Threadwork [Намотавање] настао је из покушаја да се одговори на питања: шта ја радим, шта ми, људи, радимо, да ли постоји и која је најсадржајнија заједничка одредница наших активности. Како објаснити себе себи, али и другоме посредством онога што радимо. Заједнички именитељ ових делатности најчешће је имао неуротичан карактер: бесконачно понављање неуспешних, бесмислених процедура. Није новина да је у свету нешто погрешно и да ми учествујемо у умножавању те грешке.”
Учествовала је на изложбама 44. и 45. Октобарског салона.
„Инсталацију чини мноштво ножева чија су сечива обмотана бројним слојевима црвеног конца различитих нијанси црвене боје. Слојеви конца су дебели, прекривају понекад цео нож, а не само оштрицу, постајући аутономне апстрактне форме, које остају везане за калемове. Понегде је и пар ножева повезан црвеним нитима откривајући нам свој однос. Сведоци смо прекинутог процеса, као да се оно што је битно већ одиграло, а ми само видимо трагове догађаја: необичан инструментаријум ручног рада. Амбивалентност форми и односа чини да не можемо да одредимо смер одвијања овог процеса: да ли се оштрице откривају и враћају својој намени, или је у питању укидање функције сечиву. Не постоји тачан одговор. Површина стола с одложеним објектима је попут позорнице, коју су учесници, након представе, напустили. Настали објекти су само последица; средиште рада је у перформативном процесу који је претходио. Функција предмета и његова употребна вредност бивају потиснути у корист чистог естетског доживљаја, али и даље говоре: алатка, оштрица ножа, то је увек изазов да се делује против.
Процес којим сам дошла до форме објеката који чине овај рад дуготрајан је и деликатан. Покрет намотавања/одмотавања често опасно приближава оштрицу сечива кожи, повреде су неминовне, па ипак не одустајем. Покрети су скоро хипнотички и ритуални, заводљиви и опасни, иако репетитивни, никада нису механички, увек су праћени дубоком концентрацијом на оно што се ради. То су моје две руке: једна прецизно исцртава осетљиво ткиво црвеним концем, друга наоружана ножем, понекад оштрицом направи цртеж на надланици. Настали објекти иако упућују на процес, мало нам говоре о ризику којем је рука била изложена, као траг остаје лепота предмета без функције.
Оливера Парлић Карајанковић
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-382/16.11.2016.
Инвентарски број: 1450
Фото: Љубазношћу уметнице, поставка Колекција деценија у Панчеву, Тања Дробњак
О АУТОРУ:
Оливера Парлић Карајанковић (1971, Београд, Србија) завршила је студије вајарства на Факултету ликовних уметности у Београду 1997. године, а 2000. године магистрирала на истом факултету. Докторски уметнички пројекат Ерос немогућих сусрета, скулптуралне форме постварених осећања, одбранила је 2014. године на Факултету ликовних уметности у Београду. Од 2005. године ради као асистент на Вајарском одсеку ФЛУ у Београду, тренутно у звању ванредног професора.
Излаже од 1997. године у земљи и иностранству. Поред бројних самосталних изложби, излагала је и на Октобарском салону 2003. и 2005. године. Учествовала је у пројекту (Out) Института за уметност у јавном простору Штајерске, у Грацу у Аустрији, у оквиру Штајерске јесени 2009. Године 2017. у оквиру изложбе Voyage – journey through Serbian contemporary art представља свој рад у China Art Museum у Шангају. Учесница је уметничких резиденцијалних програма у Ечки и Јаловику, Међународне уметничке колоније Terra у Кикинди, Air Hotel Pupik у Аустрији, Вајарске колоније Ада на Ади Циганлији, ликовних колонија Сићево и Власина, смотре Мермер и звуци.
У јавном простору, на Ади Циганлији има постављену скулптуру Чун-Пун. Добитница је награде ФЛУ за портрет и Награде Сретен Стојановић, вајар.
Значајан део уметничког ангажмана остварује и у оквиру Независне уметничке асоцијације Трећи Београд, од оснивања 2010. године.
Андреа Пaлaшти
Бaлкaн Дискo
12 фотографијa,
70 цм x 100 цм
2010–2012.
Рад је представљен као просторна инсталација у оквиру изложбе 54. Октобарског салона 2013. године у згради бивше робне куће Клуз, у Масариковој 4 у Београду. Све фотографије настале у су дискотеци „Балкан” у Вићенци 2010. године. Ова диско-инсталација значила је увођење ноћног клуба у концепт једне изложбе.
Учествовала је и на 55. Октобарском салону, Ствари које нестају, 2014. године.
Назив рада позајмљен је од једног од бројних ноћних клубова који носе име „Балкан” (е.г. Balkan Disco, у Вићенци, Италија; Balkan Disco Express у Бечу, Аустрија; Balkan Night у Хамбургу, Немачка), а у којима се слуша „балканска” музика – традиционални турбо–фолк. Деведесетих је турбо-фолк музика имала кључну улогу у дефинисању српског социјалног и националног идентитета. Реконтекстуализацијом дискотеке унутар уметничког простора, рад постаје својеврстан ready-made, преиспитујући тако границе естетике и етике, географије и геополитике, као и свакодневице и артифицијелног уметничког дела. У том светлу, Балкан престаје бити географска одредница те постаје културолошка: Балкан данас постаје стереотипан означитељ места доброг провода.
Просторна инсталација у оквиру 54. Октобарског салона подразумевала је 13 фотографија кашираних на алубонд, неонску расвету, диско-куглу, шанк, шанк столице, џин-тоник, конобарицу.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметницаУговор о поклону: III-5-287/22.9.2014.
Инвентарски број: 1347
Фотографија: поставка 54. Октоабрски салон, Ана Костић
Избор библиографије:
54. Октобарски салон, Нико не припада ту више него ти, кустоскиње Red Min(e)d, Културни центар Београда, 2013.
О АУТОРКИ:
Андреа Палашти (1984, Нови Сад, Србија) у својој уметничкој пракси акценат ставља на питања културне географије, историје и свакодневног живота. Дипломирала је Фотографију на Академији уметности у Новом Саду. Академски назив доктора наука – уметности и медија стекла је на Групи за теорију уметности и медија Интердисциплинарних докторских студија Универзитета уметности у Београду 2015. године. Добитница је награде 54. Октобарског салона у Београду (2013), као и Награде „Искре културе” Завода за културу Војводине (2016). У склопу истраживачке стипендије Института за савремену историју, боравила је у фотографским архивама Државног архива (Берлин/Кобленц, Немачка), Wiener библиотеке (Лондон, Енглеска) и Америчког меморијалног музеја холокауста. Стипендисткиња је фондације kültüř gemma! и Министарства културе града Беча за 2018. годину, за истраживачки пројекат који се изводи у сарадњи с Народним музејом у Бечу, а бави се истраживањем приватних фотографија насталих за време Другог светског рата.
Заједно са Срђаном Кечом, била је сарадник на изложбеном пројекту 14 –14, ауторског тима која је представљала Републику Србију на 14. Бијеналу архитектуре у Венецији 2014. године. Тренутно ради као доцент на Академији уметности у Новом Саду, на предмету Ликовни елементи, катедри за Нове ликовне медије. Више информација на www.andreapalasti.com
Ахмет Оут
Ствари које мислиш да можеш купити новцем
Тапија на једну квадратну стопу земљишта у шуми Гленко у Шкотској
20 цм x 30 цм
2012.
Рад је излаган као део инсталације Ствари које мислиш да можеш купити новцем на 53. Октобарском салону.
Реч је о раду који је продуциран за потребе изложбе 53. Октобарског салона, Гуд лајф. Сертификати и други документи које је аутор прикупио и урамио, сведоче о његовом власништву једног ара на Месецу, једне квадратне стопе на Карипским острвима и још једне у шуми Гленко у Шкотској.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-288/23.9.2014.
Инвентарски број: 1348
Фото: Милан Краљ, фотографија поставкве 53. Октобарски салон, Ана Костић
О АУТОРУ:
Ахмет Огут (1981, Дијарбакир, Турска) живи и ради на релацији Амстердам–Берлин.
Оснивач је Silent University. www.thesilentuniversity.com
Као концептуални уметник у свом раду користи различите медије (видео, фотографију, цртеж, инсталацију, перформанс), а кроз радове открива политичку, економску и државну контролу над начином на који људи у различитим деловима света доживљавају свакодневицу.
Добитник је Волкстрант награде за уметнoст 2011. године. Био је представник Турске на Бијеналу у Венецији 2009. године заједно с Бану Ценетоглу. Излагао је на бројним изложбама, бијеналима и филмским фестивалима широм света. Више информација на www.ahmetogut.com
Тања Остојић
Голи живот 6 / Naked Life 6
једноканални ДВ видео-перформанс, боја, звук, PAL
оригиналан видео-рад је на енглеском језику, с титловима на енглеском језику
50’15”
едиција: 1/15 + 1 а.п.
2016.
Ово је завршни и кулминирајући рад у целој серији, с изузетно јаким емотивним набојем који је еманципаторски, трансформативно и исцељујуће деловао на публику, као и на дискусију која је уследила. Овај 50-минутни видео-рад Тање Остојић, снимак је истоименог политичког стриптиз перформанса изведеног на столу пред препуном салом чувеног Удружења адвоката у Абердину у Шкотској 12. марта 2016.
Реализован је у најбољој традицији видео-перформанса Голи живот 1 (2004. – који је својевремено био веома запажен на Октобарском салону у Београду), Голи живот 2 (2011. – који је изведен на Венецијанском бијеналу у ромском павиљону у згради УНЕСКА) и Голи живот 4, 2015. (у Гетеброгу који се односио на 500 година систематске дискриминације Рома у Шведској). Сви ови уметнички радови засновани су на истраживању уметнице, на извештајима Европског центра за права Рома и бројних других међународних ромских организација, а тичу се различитих врста дискриминације Рома, расизма и нарушавања њихових људских права, женских права и дечијих права.
Интердисциплинаран рад „Голи живот” истражује индивидуалне случајеве и историју дискриминације највећих мањинских група у Европи, Рома и Синта. Пројекат се хвата у коштац с „голим животом”, друштвеним и политичким искључењем, депортацијама, расизмом, биополитиком, ксенофобијом и различитим културним идентитетима. Током најновијег видео-перформанса уметница гласно чита делове интервјуа који говоре о трагичним судбинама младих Ромкиња и Рома који су депортовани из Немачке и Француске у Србију и на Косово, иако су неки од њих претходно живели у Западној Европи и до двадесет друге године… Ове депортације резултат су проглашавања земаља Балкана „сигурним земљама”, иако оне то заправо нису за Роме. Посебно када је у питању Косово, где су услови за њихово запошљавање, школовање и напредак равни нули. У овом перформансу Остојићева се позабавила и најрелевантнијим скорашњим случајевима расизма над Ромима у Великој Британији.
У паузама читања она полако свлачи своје бројне хаљине и блузе и на крају остаје потпуно нага и симболички рањива као „голи живот”. Интензитет перформанса драстично се појачава сваки пут када уметница удара штиклом о сто, у судници у којој се већ више векова расправља о многим важним актима. Овим поступком она наглашава тежину ситуације и изражава свој протест због исте.
Аутентичне речи неких од интервјуисаних уметница исписује на папирима и сервира их публици пред очи. Остојићева се пита како је уопште могуће да су у савременој Европи одређене етничке групе систематски искључене и лишене политичких, друштвених и људских права.
„Време је да се стане на пут – последњем дозвољеном расизму – расизму над Ромима!” 25.3.2016.
Продукција: Gray School of Art / Robert Gordon Универзитет, Универзитет у Абердину, Scottish Cultural Art Network, Society of Advocates Hall
Перформер: Тања Остојић
Копирајт: Тања Остојић
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о откупу: III-5-407/12.12.2016.
Инвентарски број: 1461
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
Видео-интервју с Тањом Остојић, с видео и фото-прегледом неких од њених најважнијих радова, Directors Cut, Абердин, Шкотска, мај 2015:
http://cdnapi.kaltura.com/index.php/extwidget/openGraph/wid/1_hdyspejd
Интервју с Тањом Остојић, Slought foundаtion, Њујорк:
https://slought.org/blog_posts/marriage_and_other_migrations
Misplaced Women? http://misplacedwomen.wordpress.com
О АУТОРКИ:
Тања Остојић (1972, Ужице, Србија) дипломирала је 1995. године на вајарском одсеку Факултета ликових уметности у Београду, где је 1998. године и магистрирала. У периоду 1998–1999. похађала је међународни програм за постдипломске студије на Академији ликовних уметности у Нанту, Француска, а 2012–2014. добија истраживачку стипендију и одлази на усавршавање на Универзитет уметности у Берлину / Fellow GS UdK.
Као интердисциплинарна уметница активно ствара и излаже широм Европе и света. Члан је УЛУС-а од 1996. године. Члан је оснивачког одбора „Ремонта”. Основала је међународне уметничке групе XPONA и Art&Economics Group. Као гостујући професор, одржала је предавања, радионице и семинаре на бројним универзитетима и факултетима широм света.
У протеклих 20 година извела је велики број запажених перформанса међу којима се посебно издвајају наступи на главној изложби 49. Венецијанског бијенала (2001), у ромском павиљону на 54. Венецијанском бијеналу (2011) у ICA Институту за савремену уметност у Лондону (1999), на Performi у Њујорку, у Лудвиг музеју у Будимпешти, у Музеју савремене уметности у Београду, у HKW у Берлину, у Kaaiteatru у Бриселу, у DieTheater Konzerthaus spiel:platz позоришту у Бечу, у Kampnagel позоришту у Хамбургу, на Brecht Literatur фестивалу у Аугсбургу, на PSi конференцији у Загребу, у TQW у Бечу, на Re.act.feminism у Берлину, у Kunstverein NRWF у Дизелдорфу, у Hollywood Leather у Лондону, СКЦ-у у Београду, на Бијеналу младих у Вршцу…
Колекције у којима су заступљени радови Тање Остојић (избор): МСУБ Музеј савремене уметности Београд, МСУМ Музеј савремене уметности Метелкова, Љубљана, МАК, Музеј примењених уметности, Беч, Педагошки музеј Београд, Контакт – Ерсте банк колекција, Беч, Музеј ТЕРРА, Кикинда, Градски парк Даниловград, Црна Гора (скулптура у јавном простору), NBK, Neuer Berliner Kunstverain, Video Forum, Берлин, e- FLUX: Њујорк / МСУМ Љубљана, Feminale arhiv / „Bildwechsel“ women’s film archives, Хамбург, re.act, feminism, Берлин, Danesch&Rych, Minority Logbox, Thyssen-Bornemisza Art Contemporary, Беч.
Владимир Николић
Painting
видео
11’11“
едиција: 5 + 2 а.п.
2009.
Painting (Слика) припада серији радова под називом Voice Over, коју чине још видео-радови Land Art, Performance, Installation и фотографије Paintings. Главни протагонисти у видео-раду су слика и уметник, који кроз кратaк перформанс отвара питање позиције уметника/аутора у целокупном устројству система уметности.
„Тек након гледања овог видеа постаје јасна Николићева намера: ако систем уметности целокупним устројством тежи да уметника учини својим чиновником, онда критички уметник мора најпре да ту функцију ауторефлексивно доведе у питање како би дефинисао властиту говорну позицију. Није реч о томе да ли је уметник за или против институције, каже Андреа Фрејзер у познатом есеју о институционалној критици, већ да ли поседује свест о властитој улози у перпетуацији њених позиција и које вредности интериоризује радом ‘унутрашњег куратораʼ како не би постао дворском лудом од које се очекује да каже шта год хоће и да за то буде награђена. Стога оштрица Николићеве циничке интервенције није окренута према институцији већ према уметнику-чиновнику, односно према његовој ‘исправној кривој свести’ (К. Маркс) која, како показује искуство концептуалне уметности, чак и у отпору ауторитету потврђује исправност илузије да се тај ауторитет може оспорити. Понављање концептуалних форми израза и апропријација модерног сликарства не стављају само на кушњу појмове новог и различитости које теоретише Гројс, већ успостављају историјске релеје за актуелно разматрање амбивалентног статуса уметника у уметности као субјекта и објекта производње естетских садржаја.”
Дејан Сретеновић, каталог изложбе Voice Over, Музеј савремене уметности Београд
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-219/14.8.2014.
Инвентарски број: 1333
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
50. Октобарски салон, Околности. Културни центар Београда, 2009.
Vladimir Nikolić: Voice-over, tekst Dejana Sretenovića uz samostalnu izložbu, Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, 2009.
Jasmina Čubrilo, „Aporija autonomije i heteronomije savremene umetnosti: For the sake of humanity – let art be more ’arty’”, Nova povezivanja. Od scene do mreže, Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, Artprint, Novi Sad, 2017, 153–167.
The End of the World [Крај света]
видео
1’34”
2013.
Видео прати формирање слике у слици која настаје слагањем делова огледала. Припада циклусу радова под називом Огледала који проблематизују међупростор између ока и стварности, непосредног телесног искуства у погледу.
Серија радова под називом Огледала настаје у периоду између 2011. и 2013. године и чине је: Лежећи акт, Портрет Маура Ромита, Портрет Филипа Рињола, Пролазак воза, Чин у простору и Крај света. Пре него што видимо одређени призор, сви радови прате и приказују процес настајања, то јест рад уметника, који уважавајући техничке процедуре и протоколе, преусмерава пажњу с дискурзивне природе слике/представе на њене методе, специфичности, то јест на неке од елемената преко којих се може одређивати и доказивати њена супстанција/ аутономија.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-478/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 1396
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
Владимир Николић: Крај света, самостална изложба, Галерија Podroom, Културни центар Београда, 2014.
О АУТОРУ:
Владимир Николић (1974, Београд, Србија) дипломирао је и докторирао на Факултету ликовних уметности у Београду. Његовa уметничка пракса се највећим делом креће у пољу видео-уметности. У својим радовима, Николић истражује механизме ритуалног подвргавања ауторитету вере, традиције и историје уметности. Такође се бави институционалном критиком односно улогом уметника у систему у којем делује, као и улогом слике у савременим режимима визуелног опажања. Николић излаже на самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству, и учествује у међународним уметничким резиденцијалним програмима као што су Foundation for a Civil Society (Њујорк, 2003), Recollets (Париз, 2007), Otto Prod (Марсеј, 2008), 24cc (Рим, 2011), Times Museum (Гуангџоу, 2014), IASPIS (Стокхолм, 2016), Tobačna 001 (Љубљана, 2017). Добитник је више награда, међу осталим награде Димитрије Башичевић Мангелос 2003. године и награде на 50. Октобарском салону 2009. године. Његови радови налазе се у више јавних и приватних колекција, попут колекције Музеја савремене уметности Београд, Музеја Жорж Помпиду у Паризу, Берардо музеја у Лисабону, FRAC колекције у Ангулему, Француска, Вехби Коч у Истанбулу, итд. Живи и ради у Београду као доцент на Факултету ликовних уметности. Више информација на www.vladimir-nikolic.com
Нeмaњa Никoлић
Double noir, # 9, # 31, #32, #51
креда и пастел на црној табли
120 цм x 77 цм
2016.
Фотографије целокупне серије реализованих цртежа инкорпориране су у филмску анимацију, која на тај начин постаје једини медијум који похрањује комплетну меморију овог вишеслојног рада.
Цртежи Double noir упућују на естетику ноар филмова својом црном подлогом, црна подлога евоцира филмски или фотографски негатив, док се утискивањем креде попут деловања светлости на тамној површини бележи слика. Цртежи секвенци нису директни и дословни цитати преузети из филмских остварења. Упркос реализму ауторовог ликовног израза, цртежом доминира туробна, кошмарна атмосфера, збуњујућа неизвесност, „суспенс”, праћена драматичним контрастима и психолошком тензијом, додатно наглашеном сведеношћу простора и амбијенталним звуком. На тематско-садржајном плану, наратив Double noir-а развија се око легендарног протагонисте ноара, глумца Хемфрија Богарта.
Светлане Монтуа, за каталог 56. Октобарског салона
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-312/12.12.2017.
Инвентарски број: 1501
Фото: љубазношћу уметника
Избор библиографије:
56. Октобарски салон, Љубавни занос. Културни центар Београда, 2016.
О АУТОРУ:
Немања Николић (1987, Ваљево, Србија) студирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, Одсек сликарство, где је и докторирао 2019. године. Самостално излаже у земљи и иностранству од 2010. године, излагао је у Ликовној галерији Културног центра Београда; Gallery Dix9 Helene Lachermoise, Париз; Галерији Дома омладине Београда; Галерији Рима у Крагујевцу; Уметничком простору U10, итд. Учествовао је на бројним групним изложбама. Од 2018. ради као асистент на Факултету ликовних уметности у Београду. Добитник је неколико значајних награда, попут награде за цртеж Фондације „Владимира Величковића”, награде Raiffeisen Bank и Галерије 12HUB за мурал и зидну инсталацију, као и Награде за особену креативну иновацију из фонда Милош Бајић. Један је од оснивача Уметничког простора U10, живи и ради у Београду. Више информација на https://www.nemanjanikolic.com