Александар Јестровић Јамесдин
Свети оци
комбинована техника
320 цм x 300 цм
2002.
Ево што се тиче рада Свети оци то ћу ти сада укратко испричати чега се сећам док сам га радио. Рецимо да је рађен под утицајем фреско-сликарства и идеје да издужене фигуре симболизују духовност. Ја сам то постигао тако што сам стављао једну фигуру на другу. Ону женску на сто, бабу на степенице или момка који се попео на главу деди, а све сам их подупрео штаповима који су ту да они не попадају. Свети оци су на композицијама у црквама сви мушког рода, а код мене је пола-пола.
Александар Јестровић Јамесдин
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-287/1/22.9.2014.
Инвентарски број: 1345
Фотографија: Љубазношћу уметника
Шверц комерц
видео, слика, цртеж
променљивих димензија
2009–2014.
Не знам више где и како сам вуко са собом ове радове, јер ако то није Пожега или Смедерево, треба вам увек нека дозвола. И сад како живим преко, још је веће смарање, тако да сам се с овим нашим ретардима на граници навлачио око тога дал је то уље на платну или акрилик и дал је завршено, ил тек започето, то су исти они Босанчероси на Келебији који су ’95 тели да ме пошаљу камионом за Босну јер сам рођен у Загребу. Ил је још горе са овим мађарским нацошима где су ме центиметри делили од аналног прегледа. Ове идиоте на хрватској граници сам убедио да сам њихов и да имам атеље у Загорју, тај стрес је мог кустоса који ме је возио коштао дијареје. Ове јаднике на словеначкој граници што имитирају аустроугарску строгоћу боље да не спомињем …И тако овакво дркање, а ви и не дођете на изложбу, па дође ми да се убијем.
Александар Јестровић Јамесдин
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-476/1/15.12.2014.
Инвентарски број: 1380
Фотографија: квадрат из видео-рада, Милан Краљ, фото поставка 53. Октоабрски салон: Ана Костић
Јапанска куга
уље на платну
110 цм x 86 цм
2008.
Рад је инспирисан страхом од болести који је, уз страх од рата, још увек овде увелико присутан, као и у осталим земљама трећег света. До тог закључка сам дошао када сам разговарао са другом који је мојих година и истог образовања, а који је баталио арт и бави се видео-продукцијом. Поверио ми се да је смислио концепт емисије у којој би се се бавио најчешћим здравственим проблемима наше генерације (ране тридесете), јер је у комуникацији са друговима приметио да их свако има, односно да овде нема нико здрав.
Александар Јестровић Јамесдин
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-37/5.2.2020.
Инвентарски број:
Фотографија: Милан Краљ
О АУТОРУ:
Александар Јестровић или Јамесдин (1972, Загреб, СФРЈ). Дипломирао је на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професора Чедомира Васића. Мастер студије завршио је на на институту Art in Context УДК Берлин доцент Wolfgang Knapp. Добитник је неколико значајних награда за свој уметнички рад. Од 1999. године излагао је на 17 самосталних и преко 100 групних изложби у Србији и иностранству. Служио је војску, није осуђиван, ожењен је. Живи и ради у Берлину и Београду. Више информација о раду на https://jamesdin.wordpress.com/
Излагао је на 50. и 53. Октобарском салону. Добитник је награде Културног центра Београда на 50. Октобарском салону, а у образложењу жирија пише:
Одлука жирија утемљена је на жељи за препознавањем уметничке праксе која производи разлику, а због чињенице да Јамесдинова продукција „настаје рефлексијом умножених и несистематизованих” личних и културних референци које га окружују и које су акт перформативности, а не сублимирани резултат.
Ана Хушмaн
Ручак
видео, колор PAL, 4:3, 16мм/БЕТА
16’40”
Продукција: студио Панголин
2008.
Видео-радови Ручак и Ногомет били су приказани у оквиру изложбе 53. Октобарског салона, Гуд лајф.
Правила лепог понашања на која наилазимо у приручницима за бонтон – за себе кажу да помажу људима у бољем међусобном разумевању и олакшавању комуникације, те нам омогућују да се лакше и с више самопоуздања крећемо у друштву. Њима нас уче од рођења што је уједно и једини начин да их у потпуности усвојимо. Филм се бави обичајима при јелу и пићу – специфично ситуацијом ручка, јер заједничко је обедовање централно место на којем другима показујемо своју углађеност и цивилизованост.
Будите опрезни да због неког мање хотимичног или нехотичног прекршаја не дођете у незгодну ситуацију и не изгубите углед поштеног и исправног човјека, јер не смијете заборавит да ће се у иностранству често, на основу вашег држања, донијети суд о нашим људима.
Грабовац-Кнор, Бонтон, Свијетлост, Сарајево, 1972.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону III-5-16/23.01.2018.
Инвентарски број: 110
Фотографија: квадрат из видео-рада
Ногомет
видео, колор PAL, 4:3, 16мм/БЕТА
15’
Продукцја: студио Панголин
2011.
Мексико Сити
2 тима
ми и они
играмо
51 минута
1:0
Дистрибутивна пажња има прегршт разноврсних облика у којима се показује за вријеме игре. Честа је склоност играча да не могу скренути своју позорност од оног мјеста у које гледају. Њихова се пажња концентрира само на један предмет. Способност брже измјене пажње велико је оружје у тактици игре. За прецизност ударца, могу се на зиду уцртати димензије гола које се онда подјеле у квадрате и сваки квадрат означи редним бројем. На овом зиду, вјежбају се све врсте удараца. Зид је веома економичан, јер играч код учења не губи вријеме, што убрзава аутоматизацију технике ударца.
Б. Кнежевић, Приручник за тренирање ногомета, Мала шпортска библиотека, Загреб, 1954.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону III-5-16/23.01.2018.
Инвентарски број: 111
Фотографија: квадрат из видео-рада
О АУТОРКИ:
Ана Хушман (1977, Загреб, Хрватска) у својим радовима рашчлањује структуру и текстуру филмских елемената кроз различите форме филма, инсталације, књиге, записа слике, звука, текста. Експериментише с могућностима анимације, документарним и играним елементима у филму, гласом и артикулацијом. Унутар радних процеса, занима је пропитивање и обртање позиције аматерског и професионалног субјекта перформативности, самог медија, те структура које диктирају и производе обрасце понашања. Ради као вандредна професорка на Oдсеку за анимирани филм и нове медије, Академије ликовних умјетности у Загребу и суоснивачица је удружења РЕСТАРТ, где већ дуги низ година води програм филмске едукације за велике и мале.
За своје радове добила је више домаћих и интернационалних награда.
Њени радови приказани су на изложбама и фестивалима широм света; 9th Gwangju Biennale; 53. Октобарски салон; Medienturm Gallery, Грац; On the Eastern Front, Ludwig Museum of Contemporary Arts, Будимпешта; lucy bodig & ART ON STAGE, URA, Истанбул; Stuttgarter Filmwinter; International Film Festival Rotterdam; 25 fps, Загреб; DOK, Лајпциг и др. Више инфорамција о радовима на www.anahusman.net
Енди Хупeрих
34 Perspectives on Contemporaneity
уље на платну
210 цм x 160 цм
2013.
Flexi legs
уље на платну
205 цм x 170 цм
2012.
Слике Ендија Хупериха под називом 34 виђења савременог тренутка и Флексибилне ноге (које су заједно са сликама Храна за мало и Свет магије биле изложене у оквиру изложбе 54. Октобарског салона) иронично рефелектују свакодневицу и дигитални друштвени простор који садржи неконтролисани проток слика и другог визуелног садржаја.
Хуперихови сликарски записи личе на дневничке белешке у којима свакодневно записује, жврља и прецртвава догађаје и опажања из свог живота и своје имагинације, креирајући при томе специфичан сликарски рукопис и репертоар. Оно што на први поглед изгледа као поп-арт или облик постмодерног цитирања више је насликана теорија медија – сликарства као симболично и хаотично огледало света и простора који слике обухватају, био он физички или виртуелан.
Његов уметнички приступ полази од вештачког реализма и случајне апстракције, његова дела покушавају да покажу симбиозу која постоји између слике и свакодневних визуелних контекста с којима се она суочава док настаје.
Превођењем слике из дигиталног у тактилни аналогни простор сликарског платна уоквиреног рамом, Хуперих не упућује на техничку иновацију коју је са собом донела дигитална производња слика, већ – напротив – инсистира на логици продукције слика као простора који се пуни значењем и који значењима у исто време манипулише на начин кроз који суочава очекивања и навике које имамо према сликарству као историјски утемељеној дисциплини.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о поклону: III-5-298/29.9.2014.
Инвентарски број: 049, 050
Фото: Милан Краљ, поставка 54. Октоабрски салон, Ана Костић
Избор библиографије:
54. Oktobarski salon, Niko ne pripada tu više nego ti. Kulturni centar Beograda, 2013.
Endy Hupperich: Albumtotal 2004 – 2008, Ulenspiegel Druck GmbH, München, 2008.
О АУТОРУ:
Енди Хуперих (1967, Кауфбурен, Немачка) дипломирао је на Академији ликовних уметности у Минхену, код професора Хелмута Штурма. Живи и ради на релацији Минхен – Мексико Сити, где је радио као гостујући професор на Академији ликовних уметности у Мексико Ситију. Излагао је углавном у Немачкој и Мексику. Од 2008. године ради као асистент на Академији ликовних уметности у Минхену. Његове слике на ироничан начин одражавају спознају савремене визуелне културе и идеологије.
Влaткa Хoрвaт
О око
различити материјали и предмети
променљиве димензије
2012.
Влатка Хорват је за потребе изложбе 53. Октобарског салона приредила четири рада/инсталације: Од врата до врата, Затарабљено подручје, О око и У рупама.
Инсталација на поду обухвата неколико група или аранжмана затечених предмета, у оквиру које се све мањи предмети смештају један унутар другог. Сви коришћени предмети су петље, кружнице или овали — смештени на под и један унутар другог, и они постају све мањи како се приближавамо средишту аранжмана чији су они део. Петље су или нетакнути предмети кружног облика или импровизоване конструкције направљене повезивањем канапа, каблова и линија материјала. Чин уметања шупљих и кружних предмета један у други замагљује јасне границе између предмета, као и између предмета и простора који ти предмети заузимају. Истражујући идеју о обухватању и немогућу амбицију покушавања да се обухвати и захвати физички свет, овај рад поиграва се питањем начина на који баријере маркирају простор и усложњава јасну дистинкцију између места где се нека ствар завршава и где нека друга ствар почиње. Када унутрашњост неког предмета постане спољашњост неког другог предмета, тиме се нарушава просторни поредак, а негативан простор неке ‘рупе’ истовремено се активира и елиминише. Неочекиване провизорне констелације и сусрети предмета и материјала, узетих из више различитих контекста, покрећу низ нових асоцијација чиме се конструишу изненађујући односи, а просторне хијерархије окрећу се наглавце.
Влатка Хорват
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-292/1/26.9.2014.
Инвентарски број: 1359
Фото: поставка 53. Октоабрски салон, Ана Костић
Послије Тита, Тито
10 фотографија званичних портрета Тита фотографисаних у атомском ратном склоништу у Коњицу, Босна и Херцеговина
46 цм x 58 цм (10 ком)
едиција: 2/5
2011–2013.
Током 2011. док је радила на уметничком пројекту у Титовом бункеру у Коњицу, Влатка је фотографисала урамљене портрете Тита који су се налазили у самом бункеру, исте оне уз које је одрасла, који су висили са зидова учионица, канцеларија, радних места, железничких станица…Фотографисала их је кроз стакло рама, на местима где су и даље били окачени. Проналазећи углове из којих се на различите начине рефлектовало флуоресцентно осветљење у бункеру, долазило је до неке врсте интеракције са самим портретом, лик се разливао, нарушавао или једноставно није добро видео, што је отворило простор за бројне асоцијације које су настајале као резултат поменуте интервенције. У зависности од угла гледања, изгледало је да флуоресцентне цеви пролазе кроз Титово чело, па се поново појављују иза потиљка. Или би био толико осветљен да се стварао ефекат „сунца у његовим очима”, који га је буквално заслепљивао. А на неким фотографијама се може видети светло које прелази преко Титовог врата, попут гиљотине, буквално одвајајући главу од тела, практично му одсецајући главу.
Реални и затечени ефекти које је употребила (а које сваки посетилац и сам може доживети по уласку у бункер) у интеракцији су с посматрачем и уносе дозу фикције у саме портрете, додајући им нов изглед и значење. Светло које се рефлектује на стаклу портрета ствара оптичке ефекте, замагљујући, апстрахујући и компромитујући слику Тита и ауторитативно лице, указујући на чињеницу да ће гледање историјског материјала увек бити на неки начин ометано – садашњим тренутком, позицијом на којој стојите и с које посматрате. Послије Тита, Тито носи назив на основу слогана из осамдесетих година у Југославији, супротстављајући прошлост садашњости, сусрећући историјског Тита с портрета с његовим савременим обрисом у огледалу, које је настало у проблематичном простору чекања, размишљања и стагнације какав је бункер у Коњицу.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-292/1/26.9.2014.
Инвентарски број: 1359
Фото: Љубазношћу уметнице, Милан Краљ
О АУТОРКИ:
Влатка Хорват (1974, Чаковец, Хрватска) је уметница која се бави скулптуром, перформансом, фотографијом, видео-радовима и радовима на папиру. Њени радови излагани су широм света, у различитим контекстима и окружењима – музеји, галерије, позоришта, плесни фестивали, јавни простори. Живи и ради у Лондону. Добитница је награде фондације за визуелну уметност Rema Hort Mann (2011). Више информација на www.vlatkahorvat.com
Фљaкa Хaлити
Me, You and Everyone We Know
видeo
димензије променљиве
2010–2013.
Рад је као видео-инсталација излаган на 54. Октобарском салону 2013. године.
Реч је о видео-анимацији која кроз мапирање мисли осликава положај уметника и уметница кроз историју уметности и унутар система моћи. Анимирани дијаграм се стално креће, илуструјући потешкоћу одржавања положаја. Рад је настао као резултат искуства које је уметница стекла након извођења једног другог рада под називом Мy Balls [Моја муда], 2008. године. Уметница је, у ритуалном (герилском) гесту, принела животињске тестисе на „олтар” једне галерије у њеном родном граду – Приштини. Апстрактни, а истовремено конкретни радови у почетку делују забавно, али често указују на питања проблема у систему деловања, тумачења и различитих ограничења. Хаљити размишља о нашем постојању усред конструисаних инклузија и ексклузија.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону:
Инвентарски број: 201
Фото: квадрат из видео-рада
Избор библиографије:
54. Oktobarski salon, Niko ne pripada tu više nego ti. Kulturni centar Beograda, 2013.
О АУТОРУ:
Фљака Хаљити (1982, Приштина, Косово) живи и ради на релацији Минхен, Приштина и Беч. Њен рад је концептуалан, заснован на комбинацији различитих медија. Хаљити је дипломирала 2006. на Академији уметности Универзитета у Приштини и наставила је да се школује на Städelschule/Staatliche Hochschule für Bildende Künste, у Франкфурту. Њен рад излаган је у оквиру бројних самосталних и групних изложби. Добитница је прве награде „Пољопривреда и банкарство” коју су организовале Städelschule и Rentenbank.
Више информација на www.lambdalambdalambda.org/?/artist/flaka_haliti/
Адријана Гвозденовић
Хвала Вам на посети и видимо се ускоро
књига
2013.
Рад Хвала Вам на посети и видимо се ускоро је колекција фискалних рачуна које је уметница сакупљала у временском периоду од годину дана. Књига, у форми дневника или дневничких забелешки, састоји се од скенираних листова рачуна на којима потом уметница интервенише цртежом. Рад је излаган у оквиру 54. Октобарског салона 2013. године (Нико не припада ту више него ти) где се, одговарајући задатом концепту, рад бави резултатом и односом према савременим капиталистичким условима свакодневног живота.
Инсталацију Хвала Вам на посети и видимо се ускоро изворно су чинили књига и цртежи који су настали пресликавањем новинских страница у временском интервалу од годину дана – током мастер студија на универзитету Сен Лукас у Бриселу. Један лист у књизи одговара једном скенираном цртежу на једном рачуну. Сви рачуни који су коришћени формирају блок у црној књижици, који носи наслов „308,55 евра”, што је износ пореза. Теме Адријаниног рада су анегдотска и/или периферна уметност, конвенције излагања, уметничка мотивација и одговорност у општем контексту уметности и шире – друштвено-политичких односа.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-289/1/24.9.2014.
Инвентарски број: 1358
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
54. Oktobarski salon, Niko ne pripada tu više nego ti. Kulturni centar Beograda, 2013.
О АУТОРКИ:
Адријана Гвозденовић (1986, Цетиње, Црна Гора) завршила је последипломске студије интердисциплинарне графике на Факултету ликовних умјетности на Цетињу, а мастер студије завршила је на Универзитету Сен Лукас у Бриселу. У фокусу њене уметничке праксе је продукција уметничких књига кроз које развија својеврсне, временски засноване – site specific – публикације. Ради као истраживачица и сарадница на Royal Academy of Fine Arts у Антверпену. Више информација на https://gadi.me/
Иван Грубанов
Мртве заставе
комбинована техника на платну
100 цм x 130 цм, диптих
2013.
Серија Мртве заставе представља заставе држава које више не постоје, а истовремено уметнику служи за преиспитивање граница сликарства. Његов главни фокус у овом раду су заставе Југославије, заставе конститутивних република и покрајина, заставе радничких синдиката и комунистичке партије.
Систем уверења чије су вредности биле пројектоване у овим заставама више није актуелан и оне остају као „посмртне маске” идеологије која их је једном успоставила. Кроз готово невидљиви процес који сликарство као алат за интерпретацију историје ставља на тест, Грубанов преноси аниму ових „мртвих застава” у поље представљачког. Мешавином акрилних бојa и разних хемикалија Грубанов натапа аутентичне заставе све док не оставе слику (траг) набора и симбола на чистом комаду платна. Добијене слике нису вођене руком или интенцијом уметника, већ представљају део доказа које су „мртве заставе” оставиле кроз оригиналне обрисе и течности својих остатака. Биополитички утицај заставе, заставе идеолошког склопа који више не постоји, замењен је биополитичким потенцијалом слике на платну, која својом семантичком и формалном убедљивошћу наставља да условљава живот, генеришући обнављање система уверења.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу и поклону: III-5-528/1/24.12.2014.
Инвентарски број: 1394
Фото: Љубазношћу уметника
Избор библиографије:
Ivan Grubanov – Dead Flags, text for the exhibition at Loock Galerie, Berlin, DE, 19.9 – 2.11.2013.
Доступно на: http://loock.info/kuenstler/ivan-grubanov/ausstellungen/2013/dead-flags/ (приступљено 17.3.2020.)
Иван Грубанов, Уједињене мртве нације, каталог Павиљона Републике Србије, 56. Бијенале уметности у Венецији, 9.5 – 22.11.2015., Комесар/кустос Лидија Мереник, издавач Музеј савремене уметности у Београду, 2015. Доступно на: http://citeseerx.ist.psu.edu/viewdoc/download?doi=10.1.1.714.552&rep=rep1&type=pdf (приступљено 17.3.2020.)
Grubanov, Ivan and Peter Vermeersch, UNNATION: A Conversation. Publisher: Kehrer Verlag Heidelberg, 2016.
О АУТОРУ:
Иван Грубанов (1976, Београд, Србија), дипломирао је и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду. Специјалистичке студије завршио је на Ријкс академији у Амстердаму, Делфина Фондација Студио Програм у Лондону и Каза дел Веласкез у Мадриду. Као стипендиста истраживач, боравио је на стручним усавршавањима у Амстердаму, Лондону и Мадриду. На савременој визуелној сцени у земљи и иностранству присутан је од 1997. године. Значајне самосталне изложбе слика, цртежа и инсталација остварио је у угледним институцијама и манифестацијама у земљи и иностранству. Представник Републике Србије на 56. Венецијанском бијеналу. Радови му се налазе у колекцији Националног музеја савремене уметности у Атини, Музеја савремене уметности у Београду, Музеја уметности у Берну, Deutsche Bank колекцији у Франкфурту и многим другим. Ради на Факултету примењених уметности у Београду од 2015. године. Више информација на https://grubanov.wordpress.com/
Јан Фaбр
I am a one man movement
плаво bic мастило, безоловно кристално стакло
487,3 цм x 35,5 цм
2011.
Изворни рад настао je 1983. године на фламанском језику и најприближније би се могао превести као „Сам свој покрет”. За потребе изложбе 52. Октобарског салона, Јан Фабр је свој рад продуцирао на енглеском језику и поклонио га Културном центру Београда, организатору манифестације. Овим чином подстакао је не само остале уметнике који су излагали на изложбама Октобарског салона да учине исто, већ и поменуту институцију да оснује колекцију уметничких дела – Колекцију Октобарски салон.
Иако интерпретације рада у Фабровом опусу могу имати више нивоа читања, ова реченица указује на однос уметника и његовог окружења, као и на идеју о креирању сопствене стварности. У њему се прожимају скоро сви елементи који су препознатљиви за уметничку праксу Јана Фабра. Употреба плавог bic мастила, с једне стране, повезује се с „плавим сатом”, периодима непосредно пре изласка и након заласка сунца – када уметник највише ради. То је тренутак када ноћне животиње одлазе да спавају, а дневне се буде (подсетимо на Фабров пројекат Нос –Лабораторија Нос шатор у којем је као двадесетогодишњак пратио и проучавао свет зглавкара), период појачане стваралачке енергије. Тај тајанствени плави сумрак је сугестивна метафора за царство маште, која се тумачи као ослобађајућа потенцијалност истинског искуства током којег, између осталог, Јан Фабр пише и Ноћне дневнике. Исту магију и снагу за Фабра има и стакло, које је истовремено симбол тврдоће и крхкости, као што је и сам уметник.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Продукција: Angelos bvba Антверпен
Уговор о поклону: број III-52-4055/13.12.2011.
Инвентарски број: 1371
Фото: Милан Краљ
Избор библиографије:
52. Oktobarski salon, Vreme je da se upoznamo, Kulturni centar Beograda, 2011.
Jan Fabre, Die Jahre Blauen Stunde – The Years of the Hour Blue, edited by Sabine Haag, Kunsthistorishe Museum 4.5 – 28.8.2011, Kunsthistorishe Museum, Wien, 2011.
Facing Time, Rops/Fabre, Somogy Editions d’art, Paris, 2015.
Jan Fabre, Glass and Bone Sculptures 1977–2017, Abazzia di San Gregorio, Venezia, 13.5 – 26.11.2017, Forma Edizioni, 2017.
О АУТОРУ:
Јан Фабр (1958, Антверпен, Белгија) сматра се једним од најиновативнијих и најсвестранијих личности савремене међународне уметничке сцене, на којој се истакао као визуелни и позоришни уметник и писац. Себе описује као уметника консилијенције, некога ко непрестано тражи мостове између различитих дисциплина. Захваљујући томе, он свету визуелне уметности, позоришта и књижевности даје нова тумачења.
Радови Јана Фабра излагани су на најзначајнијим међународним изложбама и музејима као што су Венецијански бијенале, Документа у Каселу, Бијенале у Сао Паулу, Музеј Лувр у Паризу, Државни музеј Ермитаж у Санкт Петербургу и други.
Више информација на https://www.janfabre.be/
Никола Џафо
Зец који је појео музеј
комбинована техника – књига и постоље
82 цм x 62 цм x 13 цм, 110 цм x 90 цм x 60 цм
2000–2016.
Рад је настао након дугогодишњег пројекта/акције уметника коју је започео 1999. године у оквиру изложбе и перформанса Одлазак у бело када је позвао пријатеље и познанике да на 12 белих платна у галерији интервенишу на тему: зец. Наиме, за уметника зец је метафора проблема и болести нашег друштва, локалне заједнице, али и радости, успеха и задовољства.
Током изложбе сакупљен је велики број цртежа, графика, колажа, ad hoc креација, играчака и предмета с ликом зеца, који су постали основа будућег Музеја и Књиге Зец који је појео музеј. Од тада до данас Зец који је појео музеј разгранао се у више праваца: као приватна музејска поставка чији се фонд сваким даном увећава (данас броји више од 2.000 предмета чија је тема зец), али и као пројекат који доживљава своју ангажовану друштвено-политичку и изложбену активност.
Рад је излаган на 48. Октобарском салону: Микронаративи 2007. године, тада под називом Меморијални музеј Зец који је појео музеј.
Рад се бави питањем како се супротставити деструкцији и безумљу; како у зла времена обуставити уметнички рад или полемички реаговати. Идеја о ручно рађеној књизи-објекту настала је 2000. године, као потреба да се донирани радови обједине и систематизују. Колекција броји више од 300 јединица (цртежи, колажи, графике, компјутерске графике, фотографије), београдских и новосадских уметника, али и прилоге анонимних стваралаца, посетилаца изложбе, пријатеља, деце, поштовалаца и фанова зеца. С обзиром на обим грађе и подухват, уследили су импозантан изглед и величина књиге, којој су корице пресвучене зечјим крзном. Због њене тежине и габарита (51 страна и 15 килограма), по нацрту Н. Џафа за књигу је израђен специјалан сталак од кованог гвожђа („колевка”), инспирисан илуминацијом из рукописне књиге која се чува у Музеју за умјетност и обрт, Загреб. Као саставни део work-in-progress пројекта Зец који је појео музеј, књига је расла, доживљавала своје мене, пратила његове токове у својој изложбеној активности али је спремна да се, као засебан ентитет, одвоји и настави свој самостални живот.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметник
Уговор о откупу: III-5-385/16.11.2016.
Инвентарски број: 1456
Фото: Милан Краљ, поставка 48. Октобарски салон
Избор библиографије:
48. Октобарски салон, Микронаративи. Културни центар Београда, 2007.
Nikola Džafo: Lepus in fabula, 23.02 – 15.03.2011, katalog samostalne izložbe, tekst kustosa Živka Grozdanića, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2011.
О АУТОРУ:
Никола Џафо (1950, Нови Сад, Србија) диломирао је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1978, где је и магистрирао 1981. године. Идејни је творац и покретач групе „Лед арт” (1993), суоснивач Центра за културну деконтаминацију у Београду (1995) и Мултимедијалног центра „Лед арт” у Новом Саду (2000). У подруму у улици Грчкошколска 5 са групом млађих новосадских уметника покренуо је Арт клинику, с утопијском идејом да уметност може да мења и лечи свет, која се 2013. трансформисала у ШОК задругу. Излагао је на више групних и самосталних изложби широм Србије и региона. Добитник је „Политикине” награде за ликовну уметност (2012) за изложбу „Lepus in fabula“, МСУВ, Нови Сад, 2011. године. Живи и ради у Новом Саду. Више информација на http://www.dzafo.com/
Душицa Дрaжић
Индустријски арборетум
ручно израђена књига, инк-џет штампа; фотографија, инк-џет штампа
145 цм x 210 цм; 45 цм x 50 цм
едиција: 14; едиција: 40
2012.
Током резиденцијалног боравка у оквиру програма фестивала МС Доквил (MS Dockville) у Хамбургу, Душица Дражић истраживала је природне потенцијале напуштене индустријске територије у Вилхемсбургу. Изворно, рад је подразумевао постављање 11 платформи за посматрање (попут оних које користе орнитолози), као и разговоре с локалним становништвом, који су допринели и реализацији књиге у којој су се нашле архивиране скоро све биљне врсте пронађене на поменутој територији. Занимајући се за трансформације различитих простора, уметница пружа увид и у кретање друштва.
Душица Дражић учествовала је на 51. Октобарском салону Ноћ нам прија и за ту прилику приредила је рад под називом „Зимска башта”, настао од биљака пронађених у околини зграде, али и самој згради где се одржавала изложба. На 55. Октобарском салону Ствари које нестају, приказала је рад New City.
Рад је настао у продукцији Фестивала Доквил у Хамбургу. Састоји се из два дела. Једанаест платформи било је постављено на напуштеном индустријском локалитету, за који су посетиоци добијали мапу с тачно означеним позицијама, како би сами могли откривати поменуто подручје и пратити дневне промене у његовом урбаном пејзажу. Други део, који се налази у Колекцији, јесте књига под називом „Индустријски арборетум” у којој се налазе архивирани сви узорци биљне вегетације пронађене у тренутку настанка рада на поменутом локалитету. Рад говори о вези између индустрије, природе и културе.
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-286/22.9.2014.
Инвентарски број: 1344
Фото: Милан Краљ
Пејзаж
гипс
30 цм x 30 цм x 13 цм
2013.
Рад припада серији под називом „Пејзажи”, има их укупно 7, а реализовани су током резиденцијалног боравка у Бечу и претходе раду „Конструисани пејзаж”, који ће настати непосредно након ових радова.
Кад гледамо тај пејзаж, кад посматрамо његову топографију, ми смо у потпуном незнању, не знамо колико је времена прошло и колико је силе било потребно да би се стигло до овог тренутка у који смо загледани. Кад уђемо у пејзаж, откривамо више слојева. Иако је то често невидљиво, површина по којој ходамо радикално се мења због непрекидног плутања тектонских плоча дубоко унутра. Због споре невидљиве сеобе тих плоча и њихове интеракције, овај наизглед статичан пејзаж пред нашим очима стално се изнова ствара. Време је кључан фактор, али га је најтеже разумети.
Ако на исти начин посматрамо зграде, примећујемо сличне промене у њиховим наоко стабилним структурама. Пејзажи су прецизни гипсани одливци пукотина архитектонских елемената у граду. Постављени водоравно, на постољима, почињу да личе на пејзаже који се споро формирају. (https://dusicadrazic.wordpress.com/portfolio/landscapes/)
Рад је настао у копродукцији са bm:uk (Bundesministerium fur Unterricht, Kunst und Kultur)
© Културни центар Београда, Колекција Октобарски салон и уметница
Уговор о поклону: III-5-517/24.12.2014.
Инвентарски број: 1390
Фото: Милан Краљ
О АУТОРКИ:
Душица Дражић (1979, Београд, Србија) се у својој уметничкој пракси бави питањима амбивалентног међусобног односа грађана и града, њихове узајамне подршке и заштите, али и изолацијом и уништењем. Дражићева тражи просторе неправилности, разлике, флексибилности и преиспитује их на нивоу културног континуитета, симболичких неправилности и појединачних деловања. Она тражи трагове који показују како се о култури непрестано преговара, како се она редефинише и трансформише. Душица Дражић излагала је на самосталним и групним изложбама у свету и учествовала у резиденцијалним програмима Q21/MQ (Беч), Iaspis (Стокхолм), ISCP (Њујорк), KulturKontakt (Беч), Tobačna 001 (Љубљана). Била је иницијатор и кустос заједничких пројеката и изложби, а с Вимом Јансеном је основала место за савремену уметност Out of Sight у Антверпену 2018. године. Више информација на www.dusicadrazic.com и www.out-of-sight.be